"Mi casa e su casa".
Došlo je vreme za razmišljanje - za sabiranje utisaka, brisanje otisaka i oduzimanje svega ostalog. Posle godinu dana ovde, u Americi ''zemlji prokletoj'', smatram da sam naučila gomilu stvari o svetu i najvažnije, o sebi. Da me neko vrati pre deset meseci, da sam u stanju da vidim Vrištalinu koja je prvi put sela u avion, sa pet kila manje, sa pola mozga manje, sa većim egom, sa manje zdravog razuma; i uporedim je sa osobom koja sedi ovde i smeši se belom ekranu, nikada ne bih mogla reći da su to dve iste osobe. A i nisu.
 Kada si daleko od Srbije, ne osetiš kako nedostaje sve do nekih malih trenutaka - kada se uželiš bureka sa sirom, prljavih gradskih autobusa, mekih koraka štikli subotom uveče, mirisa parfema tvoje najbolje drugarice, strah u stomaku pred kontrolni iz latinskog. Kao da sam ostavila moj gimnazijski život negde duboko zakopan i sada ponovo isplivava jer znam da se uskoro vraćam kući. Kuća, kući, kućo! Ima ona stara: ''Kuća je gde ti srce živi'' a moje srce se rasparčalo na dve polovine, jedna će uvek ostati ovde u ovom malom gradiću, po delić svakom prijatelju koje ovde ostavljam.
 Isto tako, naučila sam da je trava u komšijinom dvorištu uvek zelenija. Kako je - tako je. Svi pokušavaju da učine svoj život zanimljivijim, postavljaju debele zidove da ne bi ogolili svoju dušu i postali ranjivi jer mlado srce lako krvari. Pre sam mislila da sam ja videla najmanje sveta od svih mojih prijatelja, da znam najmanje, da nemam talenta od kojeg mogu da ''napravim nešto'', da ne znam gde ću, ne znam sa kim ću- bojala sam se da se zaljubim, da se izvinim i zahvalim.
 A evo me sada, sramota je ali ko prizna pola mu se prašta, prvi put sam dobila korpu u životu, i nikada neću zaboraviti taj slatko-gorki osećaj kada se sve suze isplaču, duboko udahne i izgovori: ''Spremna sam!!!''. Neka mi neko slomi srce još sto puta, neka ga samleve i pobaca u nekom dvorištu, samo da mogu opet da se osećam tako lepo, zaljubljeno, spremna da volim i da budem voljena. Više ne osećam ubod ljubomore kada čujem da je neki moj drug ili drugarica uradio nešto veliko, uspešno, kao što sam pre osećala, iako ih volim svim srcem. To razumevanje, ''oproštaj'' za tuđe uspehe je došao sa ovim mojim jednim, velikim, jer imam ljude koje volim, na koje mogu da računam, prijatelje na oba kontinenta i nema jačeg osećaja od toga.
 Šta planiram da uradim kad se vratim u Srbiju; pa - prvo i pre svega idem na EXIT (jedva čekam, mama  je već kupila karte), a onda ako Bog da, idem na more u Grčku sa školom... Pa onda bih da vidim šta se dešava u gradu, da se učlanim u JAZAS (zacrtala sam to kao moju građansku dužnost), naučim novu himnu Srbije i izbrišem Pink iz memorije TV-a, ako padnem u iskušenje da pređem u Grandovski tabor.
 
Ponovo sam živa, ponovo mogu da pišem, ponovo mogu da dišem duboko, svaki uzdisaj boli i prija u isto vreme. Odlazim i dolazim, opraštam se i pozdravljam ponovo. Šta će sutra da donese? Ne znam, i to me raduje :)