Voda

27.11.2010 - Slika

Kategorija posta voda

Stajala je nepomično tamo negde iza zida.
Lepa, tajanstvena.
Nikom je nikad nisam pokazivao.
Niko je nikad nije video.
Nikada neće.
Jer ona je samo moja.

Stajala je sakrivena,
dubokih crnih očiju smejala se
svim mojim tajnama.
Svim mojim patnjama.
Nikad joj nisam zamerao,
jer jedinu ružnu istinu o meni
znala je samo ona.

Samo ona znala je
kakav mrak ume da probudi
ranjeno ljudsko srce.
Pokušao sam više puta da ga
iščupam, bacim na onaj stari drveni pod
koji svojom škripom mamio je jezu u mom telu,
i zgazim,
da ga više nema,
da postanem slobodan.

Ali nisam mogao.
Ona ga je uzela,
ona ga je sakrila
u dubini svojih očiju.

***

U dubini njenih očiju
video sam se.
Video sam svoj mrak.
Video sam nekog tamo mene
koga uporno odbijao sam da upoznam.
Da prepoznam.

Pokazala mi je san
koji nisam ni znao da sanjam.

Iluzija.
Gledala me je
kao da prkosi,
kao da pokušava da
iščupa iz mene sve ono
što namerno zaboravljao sam
da imam.
Osvojila me je.

Zanimljivo kako čovek od svega što može da izabere,
izabere uvek ono sebi sličnom.
Ljudsko biće krupan ego poseduje.
Ona je primetila.

***

Uzeo sam je sa zida i poljubio,
a zatim bacio na pod.
Ona razbila se u komade,
na milion komadića stakla,
koji igrali i zveckali su dole,
a boja se razlivala i razlivala
i razlila se svuda po podu
dok nisam plivao u njoj.
Dok se nisam davio u njoj.

Nisam mogao da podnesem da imam još jednog sebe.
Nisam mogao da je podnesem.
Razbio sam je.
Ja razbio sam se.
Moja slika u njenoj,
njena slika u mojoj slici,
razbila se.

Sa onim što imam
mogu raditi šta hoću
i niko me neće odgovoriti od toga.

Moj izraz lica izgubio je boju.
Moje ruke izgubile su svoje pokrete.
Moj glas postao je tuđ glas.
Njen glas.

Ali nje nema više,
njen lik se izgubio
u vrtlogu boja,
u igri sitnih parčića stakla
što igrali su valcer
po podu, po plafonu,
u ormanu,
po zidovima,
dok nisu nestali,
negde dalje,
dalje od mojih očiju
da ih više ne gledam,
tamo negde iza zida.

Pošalji komentar!