Wednesday, October 27, 2010 - Oj mladosti

“O da. Sad se sećam ( tako jasno ), zašto sam toliko želela da odeš? Sad se sećam zašto nikad nismo naručili “love šit“ iz Iekee, zašto me je nerviralo tvoje agresivno vezivanje pertli, agresivno navlačenje kaputa, još agresivnije lupanje vratima, nedeljno kukanje zbog ponedeljka, i kukanje petkom jer imaš samo dva dana do ponedeljka. Sad se sećam zašto sam se štrecala kad zvoni telefon i zašto sam mrzela kad mi neko kaže:“E, pa mogli bi da se vidimo!“, i onda mučno saopštavanje tebi da smo socijalna bića, da ne smemo da se izolujemo od sveta, da nekad neko mora da nam dođe i nekad negde moramo da odemo, da ćemo dodijati jedno drugom zatvoreni u četiri zida. Sad se sećam zašto sam mrzela tvoje hipohondarske napade i priče o smrti i životu posle smrti, tvoje čarape koje nosiš „tri nedelje“ zato što te mrzi da ih promeniš i ostavljanje tega od pet kila na sred dnevne sobe, o koji sam se obavezno saplitala i razbijala cevanice ( znam, i ja sam debil kad toliki teg ne vidim ). Sećam se i besa koji sam osećala dok sam, nakon dvanaestosatnog posla, odlepljivala zalepljene kesice čaja za sudoperu, zalepljeno govno za WC šolju, vadila dlake iz mog jebenog, žutog sunđera za tuširanje s kojim si ti prao bulju, i moj očaj, kad sam skontala da si mojim peškirom za lice brisao bulju... to sam saznala tek pošto sam tvoje dupe dobro utrljala u moje promrzlo lice.

Promeni baterije u daljinskom, podigni peškir s poda u kupatilu, slinave maramice baci u kantu za smeće, stvari koje si nosio danas nemoj vraćati u ormar, a nemoj ni kačiti na orbitrek, i nemoj Tita ti i Jovanke zajedno, nikad više da jedeš pola banane, a drugu polovinu vraćaš u frižider. Bez tanjirića. Nazovi svoju moju mamu, seti se nekad i mojih i javi se na jebeni telefon, da ne bih opet imala napukli ligament dok s farbom u ruci trčim da se javim.

Jebote.

Jes' si se ti to, lebati, vratio?

E ne'š vala majci, ne kod mene.“

Rekla je I, crvena u licu od besa, s velikim graškama znoja ispod nosa. Gledala me je streličastim pogledom i rekla:

-         Znam da Vi nemate nikakve veze s tim, i nisam ja ljuta na Vas, al' mi taj seronja ide na kurac. Želim razvod!

Klimnula sam glavom u znak odobravanja.

-         I ne, nemam drugog. Ni ne treba mi drugi. Samo želim svoj mir. Nazad!

Ponudila sam joj kutiju papirnih maramica jer je briznula u plač. Činilo se – neutešan, međutim, čim je prvi put došla do daha, dodala je:

-         Plačem od sreće. Ne brinite.