Tuesday, October 26, 2010 -

D je gajio dugu, infantilnu “dead metal”

Nekad mi je, uz prigušeno svetlo u njegovoj sobi, pričao o svom ocu kog ne poznaje. U stvari, kaže, video ga je nekoliko puta. Na moje pitanje kakave je njegov otac? Odgovarao je:“Idiot, sebični, nezreli idiot!“ Njegova majka, lepa žena u godinama, srećna što njen čudni sin ima devojku, donosila nam je urmašice na tacni, staroj, plastičnoj, na kojoj su bile naslikane jagode. Sedeli smo na starom prekrivaču s lavom i u tišini čupkali, svako na svojoj strani, sintetiku. Taj mu je prekrivač kupila nađ mama za peti rođendan.

Njihov je stan mirisao na starinske biroe. I sve je bilo staro, ali nekako lepo i čisto. Nisam volela njegovu dugu kosu, ni zanoktice... ali niko, nikada, nije ljubio nežno i toplo kao on. I grlio.

Noćas me je ljubio. Nekoliko puta. Povremeno se gubio među nebuloznim sekvencama mog sna kao što su rafovi stare robne kuće, ili, stara pijaca na koju sam kao dete odlazila. Nije nosio džeparice, ali mi je nekoliko puta, svojom kosom, prešao preko lica... I onda je nestao.

Noćas mi nije ponudio mandarinu.

Samo sećanje.