Tuesday, August 24, 2010 - Na slovo... na slovo B

B je sebe odavno smatrala budalom, budalom na kvadrat, kub i to s velikim B. Pušila je cigar, zaboravljajući da trese pepeo. Drhtava ruka, od previše stresa, nije marila za prosut peopeo po astalu. Umuzgana čaša vinca, jeftinog i rashlađenog, želela je da se dopuni njenim usnama, suvim i pomalo ispucalim od plača. Očnih jabučica, uprtih u nekad beli zid, priviđala je sebe i još jednu osobu, te kako je navlači na koleno, pa onda jedan šamar, pa drugi šamar, pa razmaz po zidu. Ništa krv. Od te joj krvi nije bilo muka i nije se plašila posledica. To je i onako bila bezazlena slika šibanja savesti i potrebe da tu budalu istrese iz sebe. Ne nju. Sebe. Sebe da istrese iz oznojanih gaća, koje su već polako zaudarale od previše sedenja i dumanja.

Tri nokta, uredno izgrižena do živaca, kojima je vatala čašu, povremeno su upadala u meso, boleći. Brojeći cigare iz pepeljare, shvatala je da nema goreg neprijatelja od sebe same. Samo, gde ćeš od sebe pobeći? Nema te pičke a ni materine, gde se odrasla osoba može sakriti od sopstvene ludosti. Ne –e.

„E moja B, budalo jedno. Nikad od tebe čovek. Jednom Budala. Budala uvek!“