Saturday, July 17, 2010 -

Toliko toga u ništa stane, ponavljala je ne svoju misao, sećajući se mrtve žene, kovrdžave kose i đavolskog osmeha. Toliko toga u ništa stane jedne zime, pa idućeg proleća, pa iduće zime i još jedne iduće... ni u šta stane. Toliko toga.

Mrak. Mrak u ništa stane. I tišina i mnogo neizgovorenih reči, jer ja kad nemam čime da se udaram, udaram se rečima do krvi. Zamrzim osmehe i dodire, zamrzim sve što zaliči na život. Zatvaram za sobom i brišem tragove.

Nabacam svežu zemlju po sebi dok svi zvuci ne utihnu, dok ne zamakne sunce i vetar ne prestane da udara u lice. Posle, kad se zemlja slegne malo, posadim cveće i pustim korovu da poraste a korov brzo raste.

I tako u mraku, često se pitam: ima li sve ovo smisla? Neki glas, sakriven iza oluka mi govori da nema. Da imam više prstiju, svako od vas bi stao na po jedan. Ovako, imam ih samo deset, a vas je više.

Na parove razbrojs. Tako je lakše, kad se ima par. Kad se nema, onda se nema. I život svakako ide dalje: imali sebe il' nemali.

I eto. Toliko toga u ništa stane. Stane. U ništa.