Sunday, July 18, 2010 - JAGODINKA SIMONOVIĆ

U mom dvorištu, gde sam proveo detinjstvo, rasla je petrovača. Mirisna, sočna i neprskana, puna crva, jabuka na koju mi nisu dali da se penjem jer bi mog'o vrat da slomim kol'ko je bila stara. Ispod te petrovače sam je ljubio. Nije bio bagrem, nije bila trešnja, bila je petrovača, a ona se zvala Jagoda. Ne znam ko joj je dao to glupo ime, ali smo se godinama nakon tog ljubljenja ispod petrovače zezali na temu „Jagodinka Simonović“. U stvari, ona, Jagoda, je za mene bila jedina Jagodinka, čije sam sise, lepljive od znoja, prvi put mesio a nije se bunila i nije govorila kako sam manijak i kako će me reći mami i tati. Nije ni izgledala da previše uživa u tome, ali se nije otimala i nije me odgurivala. U početku sam to radio stidljivo i mlakonjski, a onda, videvši da mi plen neće uteći, opustio sam se i radio to kao da mi nije prvi put. Nekako je bilo spontano i dobro. Nije se ljutila ni kad sam je uzeo za ruku i mahinalno je stavio na svoju erekciju, mada je, vrlo nevešto nešto pokušavala. Imao sam utisak da ona zna šta treba da se radi, ali sam brzo shvatio da od tog nema 'leba. Istog tog dana smo se kresnuli u šupi, ja sa spuštenim bermudama do kolena, a ona, sa tek pomerenim gaćama u stranu. Sve je brzo bilo gotovo i nije bilo strašno, a ona? Ne, njoj to nije bio prvi put. Meni jeste. Ništa nije bolelo, a ličilo je na loš, domaći film. Mnogo godina kasnije, isti taj ritual „pomerenih gaća“, praktikovali smo u mojoj ili njenoj sobi, bez mnogo uvoda.
Na Jagodi sam vežbao. Nije mi smetalo što ne zna da se ljubi i što sve to s njom izgleda kao da se krijemo od nekog. Nije ni njoj smetalo. Ona je bila prva koju sam pitao: je l' može u guzu? Samo je odmahnula glavom i rekla da to nikad neće uraditi jer poštene devojke to ne rade?! Bacila me u višemesečni rebus o poštenim devojkama. Nije da je bila nepoštena, ali poštena? Jebiga.

E, onda sam se ja zaljubio i našao devojku koja nije htela da mi da. Svakako sam još neko vreme vežbao na Jagodi, a svoju sam devojčicu, poštenu i nejebanu, čekao da se smiluje. Negde u po tog čekanja, Jagoda se udala, pobegla za jednog seljaka, udovca, i više je nisam viđao, a moja devojka i ja smo raskinuli pre nego što sam imao priliku da joj skinem đanu. To je u ono vreme bio big deal. Razdevičiti neku.

To mi, doduše, nikad i nije pošlo za rukom. Sve što sam posle toga jebao bilo je davnih dana razdevičeno, tako da više o tome nisam ni razmišljao. Lovio sam neke druge trofeje, valjda sam bio prerastao te fore nevina i tako to.

Ne znam što sam se setio Jagode? Možda zato što sam je pre neki mesec, kad su petrovače počele da cvetaju, preko ograde video ženu koja je neodoljivo potsećala na njenu pokojnu majku i shvatio da gledam dupe Jagodino. Nismo se pozdravili, jer je njen seljak, sad već prilično mator, izašao iz kuće i nešto joj pričao a ona se glasno smejala.

Mislio sam da nije srećna? Ili sam se nadao da nije srećna? Ne znam, ali sam zato seo ispod petrovače, sam samcijat, bez igde ikog, u mom dvorištu gde sam odrastao, i zapalio poslednju cigaru iz kutije, bez bojazni da će me neko ukebati kako pušim. Ćutim i pušim. Celog mog života.