Mutirala sam međunožje držeći suknju kolenima. Vrlo čvrsto. Pogled sam uprla negde iznad njene glave, ćuteći mutljivo o pogledima koji u konvojima pristizahu u mom pravcu. Ne mo'š ti dovoljno dugo gledati kol'ko ja dugo mogu da ignorišem. Nema s čim se nisam poigrala tog popodneva radeći na samokontroli i preciznom odbacivanju dobačenih strelica. O Amore, crk'o dabogda.
Pričale smo o kozmetici, kosmopolitanu, kosmonautima, kosmosu i smrti. Pile smo latte jbt a oko mene se širila takva težina da sam mislila cr'ću jednopotezno. Zamišljala sam kako se izvrćem na vreo beton i kako mi daje veštačko disanje. Usta na usta. Grudi na grudi. Kako mu je teško što je meni teško i kako me ubledeo od tuge podiže na svoje jake ruke i diže u visine moleći božicu da me vrati....
I vrati me Božica....
A onda mu ja donju usnu zagrizem kao vreo palačinak i usisam je da boli, a on diše teško k'o asmatičar i stišće me ti svojim medveđim ručerdama i traži još. No, ja sam bezobrazna i nikad ne dam ono što se od mene traži: popuštam usis i ljubim ga, dok mu prepone cvrče, ljubim ga i umirem od straha, ljubim ga i otpuštam stisak kolena... puštam suknju da slobodno pada oko članaka. I mene onda počne da guši u grudima i steže me oko grla... i shvatim kako snatrim o tome, dok u stvarnosti njegova ruka greje moj mokar vrat i nema nameru da je skloni dok priča o životno bitnim stvarima.
Miči šapu, šapućem si u bradu, a on se još primiče i obrgljuje mi drugo rame... i treće, i nešto mi šapće na uvo, al' ga ne čujem od svog uzjebanog srca. Obmotava se oko mene k'o one velike zmije i onda me gleda dugo i direktno u obe zenice a ja baš neću da pocvenim jer nemam rašta.
Eh, da je dan samo malo kraći, ljudi malo manje dosadni, a mi malo manje umorni, pogledi bi rekli sve... samo, ne mo'š ti dovoljno pogleda da dobaciš do mog srca, ko'lko ja mogu i moram, da ih ignorišem.
