Rano je. Mislim... relativno je rano. Dete doručkuje, ne znam iz kog razloga i po svom izboru, domaći pekmez od kajsija, mleko i lebac. Ja sam pojela bananu, falusni simbol pun kalijuma, i sad pijem kafu od koje mi je muka, ali, ako ne popijem kafu, kasnije će mi biti i muka i boleće me glava. Ovako je bolje. Usput se svađamo nas dve: piški joj se, stišaj, pojačaj, daj mi vode, hoću mleka, neću mleka. Stavi mi kakao, ne, ne toliko puno. Pijavica mala.
Meni je mozak na rezervi, u svakom smislu. Nervni sistem je u blagom raspadu, jer osim kreveta i jastuka, ništa više ne priželjkujem. Potpuno sam nezinteresovana za svet oko mene. U policiji su nam rekli da više ne zovemo. Dok ona ne prijavi svog muža zlostavljača, mi tu ništa ne možemo, rekli su. A ne možemo ni mi. Ostaje nam to „što se volimo“. Trudna je, vrlo trudna. I glupa jebem glupu. Srele smo se na hodniku. Htela sam da je pitam... kako je mogla još jedno živo biće da izloži takvom teroru? Kako joj nije žao onog prvorođenog deteta? I nje same? Svaki dan tegli pune kese s pijace dok se pederčina vozika motorom i šeta cice po gradu. To svi znamo, to zna i ona. Od tupih udaraca se budimo noću i molimo Boga da preživi. On onda, pun energije, jutrom pali svoje besno čedo i pali u život. A ona onda plače u kuhinji i sprema detetu doručak i dere se na nju. Zato preko sedmice retko izađem na terasu, da tamo pijem kafu među svojim cvećem... jer ne mogu da je slušam kako cvili i cmizdri, kako lupa posuđem, a onda, kad me zameti, spusti roletnu u po bela dana. Vikendom nije tu. Ide kod majke na selo. I onda izađemo na terasu i blejimo u vidik koji je nekad velikodušno nudio pogled na vojvođansku planinu.
Noćas je, za divno čudo, bilo mirno. Ili je dobio pičku od švalerke, pa je bio umoran da je tuče, ili je pogodila slanoću večere... nešto ima, tek po navici, probudila sam se oko jedinice i osluškivala tišinu. Od jedinice pa sve do jutros, spavala sam na rate, na rezance, na svašta, samo ne na miran san.
Teško je ostati imun na ljudsku muku i ljudsku glupost. Još je teže pomoći nekom ko ne želi pomoć. Tu u stvari pomoći nema dok joj ne svane. Ako joj svane... ako jednom ne zama'ne suviše jako, slučajno, naravno, i ne ubije je na mestu.
