Pre nego što sam došla na Blogoye, pisala sam na jednom drugom portalu gotovo pune tri godine. Nakon zasićenja, izbrisala sam svoj blog na tom portalu i otišla. Nije mi se dopala konstelacija ljudi, način komunikacije, pritisak koji se bespotrebno stvarao među korisnicima, pa se pisanje pretvorilo u mučenje. Nije mi padalo na pamet da otvorim svoj blog, niti sam imala volje da pišem. Da li je problem bio u tom portalu? Ne. Da li je problem bio u tim ljudima? Ne. Problem je bio u meni. Imala sam određena očekivanja koja nisu bila ispunjena, end of story. Moja očekivanja – moj problem. Bez obzira na sve što sam tamo doživela, ne pada mi na pemet da pljujem po mestu koje mi je pružalo, kakvu – takvu, dobrodošlicu, pune tri godine.
Onda sam došla na Blogoye bez očekivanja, samo da pišem i uživam u čitanju. Kako nikad nisam imala nameru da se upoznajem s blogerima i nešto posebno zbližavam, tako su se dobri međuljudski odnosi i održali ( makar prividno ). Bilo je tu i tamo pogrešnih procena mojih komentara, ali koliko ljudi – toliko ćudi ( i ja sam pogrešno tumačila nekekomentare ). Svako je ovde iz nekih svojih pobuda i ja to poštujem. Postoje komentatori koje ni ja nisam želela, pa sam to i stavljala do znanja. Svako od vas, takođe, ima prava da mi iskomunicira da sam nepoželjna, i ma koliko se to meni sviđalo ili ne, to je vaše pravo.
Zašto sve ovo pišem?
Iritira me pljuvanje, neosnovano, bezobrazno, nadobudno i nadasve egoistično. Blogoye nije savršen, administratori nisu savršeni, mnogo toga nedostaje, neke mi se stvari dopadaju, neke ne... ali... ako mi se ne sviđa, mogu slobodno da odem. Niko me ne zadržava.
Zašto ljudi sopstveno nezadovoljstvo, nezadovoljstvo svojim životom, projektuju na blog? Zato što je bezbolno: ovaj blog je sranje, ovaj blog propada, ništa ne valja, ljudi pišu „glupe“ postove, nema više kvaliteta, naslovnica je sranje, vratite šaut boks, sklonite šaut boks itd... Ako ste nezadovoljni svojim životom, onda to rešite privatno, a ako ste zaista nezadovoljni blogom onda napišite privatnu poruku vlasniku ili adminu bloga. Ne vidim potrebu da se o tome na vrlo vulgaran način, pod anonimnim nikovima, provlači kroz komentare. Kukavički.
Užasno je ružno i nekulturno, da neko nadobudan, pljuje po nečijem pisanju. Da se razumemo, mene takvi komentari ne dotiču, jer niko nije spomenuo mene lično, a i da jeste, zar bih obraćala pažnju na tako nešto? Ne bih. Nisam ovde da se cucubuišem, nego da pišem i čitam, a moje pisanje neko može da voli i ne mora. Da mi je toliko stalo do toga, našla bih načina da se dodvorim čitaocu... i onda bi se našao neko kome se to ne sviđa... Narodu se ne može ugoditi. Nikada. Zato me to ne dotiče, ali, i dalje nalazim za ružno takvo komentarisanje, takvu „slobodu“. Još mi je i prihvatljivo da neko izrazi nezadovoljsto pisanjem nekog pojedinca, ali generalizacija je odavno bila oružje nesposobnih, maloumnih, kratkovidih ljudi. Osim toga, i ta kritika pojedinca je uglavom neosnovana, jer ono što se meni sviđa, ne mora da se svidi nekom drugom, a to opet, tog drugog, ne čini lošim, glupim ili kako god.
Mislim da je jedna stvar imati mišljenje i stav, a sasvim je drugo kad se neko upušta u radikalno pljuvanje drugih, zbog sosptevnih neuspeha u životu. Neki pak ovaj blog previše ozbiljno shvataju, upuštaju se u flertove, ljubavisanja itd... a onda kukaju i zapomažu kako je ovde sranje. Nemoj srati tamo gde ćeš jesti, simple as that! Nije to neka filozofija.
Pre godinu dana i više, napisala sam post o blogerskom svetu, koji je u ono vreme digao mnogo prašine, na moje veliko zaprepaštenje. Ljudi su se našli prozvanim bez osnove, a ja sam, na vrlo satiričan način iz svog ugla, napisala o pojavama s kojima sam imala prilike da se susretnem. Ipak, nisam nikog imenovala, ni na koga prstom pokazala, jer na to nisam imala prava. Ako se neko onda pronašao u mom postu, smatrala sam to njegovim, ličniim problemom.
Tako i danas. Uopšte me ne zanima kome će se ovo svideti, kome neće. Kome se ne sviđa... vrata za to postoje, kome se sviđa – welcome. Doći će dan kad ću se zasititi ovim mestom. Otićiću. Neću pljuvati po „glupim“ postovima, niti po „još glupljem“ blogu. Niko neće plakati zbog toga, a neću ni ja. Neću se pozdravljati s Blogoyem dramatično, niti ću pokušavati zbog svog odlaska da optužim blog, blogere ili sve zajedno.
Nesposobni da prihvate odgovornost, ljudi naginju ka tome da im se prostire crveni tepih kad dolaze i maše belim maramicama kad odlaze. Iskreno mi je žao što neki blogeri više ne pišu, a i drago što neki više nisu ovde. Moja lična percepcija, ne znači da sam u pravu.
U svakom slučaju: pišite, volite se i gledajte svoja posla. To je već 50% urađenog posla da nam ovde svima bude lepo. I bilo gde drugde.
Sve vas lepo i nedeljno pozdravljam. Prijatni vam nedeljni ručkovi i ne d'o Bog više kiše danas.
