Umrli su junaci iz detinjstva. Umiru i dalje, jedan po jedan. Izbledele su, oh, dečije ljubavi, letnje patnje. Dnevnici, ispisani nečitkim rukopisom, raspali su se u podrumu u kutiji na kojoj piše „Dijamant“. To bi bio zejtin, kasnije nazvan ulje.
-Idi u podrum po zejtin.
Zejtin, zbog kog smo u smenama čekali u dugačkom redu i čuvali ga kao oči u glavi, najviše za salatu ili neke kolače ( malo jaja, malo brašna, kakao iz prošlog veka i šerbet preko toga ).
Nekad mi se čini da je sve osuđeno na smrt. Umru uspomene, kao moja, na crvenu majicu koja je značila leto i onda kad sam je jedva navlačila sebe, a P vikala za mnom da skinem to sranje sa sebe jer izgleda kao da sam ukrala mlađoj sestri koju nisam imala. Moj brat je imao teget majice, ja sam imala crvene. Moja crvena majica je bila puna fleka. U ono vreme je bila malo sredstava za skidanje fleka, tako da su fleke značile smrt odeći i to bi onda bila odeća koja se nosi kod kuće, naročito kad se kreči. Onda možeš da se prljaš do mile volje... i kad se pere tepih na dvorišu, veliki, debeli, sa svetim fronclama, koje se kasnije posebno izbeljuju i češljaju. Ispod višnje.
Moja drugarica je tog nekog leta bila zaljubljena u jednog fudbalera. Skupljala je njegove sličice i govorila kako će da se uda za njega ali prvo mora da nauči talijanski. Njena mama, inače medicinska sestra, govorila je da prvo nauči srpski, lako će za talijanski. Ona je njegove sličice lepila u svesku na kocke, čije je prve stranice sagorela šibicom. Zvali smo to „opaljene“ stranice, a te stranice značile su ljubav, patnju, setu. Leto. Letnje budalaštine.
Istog tog leta, prvi put sam poslala sms poruku po bratu. Nije, nije bilo mobilnih u ono vreme, mobilni telefon je glumio moj, dve godine, mlađi brat, za dve Čunga lunge ili Rumenka. Za više nisam imala, a njegovi su prohtevi bili zajebani: i Čunga lunga i Rumenko i da mu sedam dana nameštam krevet. Onda smo se tukli. Krvinčki. U našoj sobi, da nas tata slučajno ne čuje, jer ćemo onda oboje dobiti po njonji, i neće moći da mi odnese poruku. Sms poruku. Ipak, na kraju, pošto smo crveni u licu od čupanja i borbe za prevlast, rešavali to sa: plus večeras ti namestim krevet i sutra ti napravim doručak.
Na papiru je pisalo:“ Videla sam ga. Danas je tri puta biciklom prošao pored moje kapije. Jednom mi se javio. Kad ćeš da dođeš kod mene?“
-Nemoj slučajno da čitaš poruku, jesi me čuo? Reći ću mami gde si sve vozio bicikli!
Čitao je moje poruke i posle me zadirkivao. Pa smo se opet tukli. Nisam ga tužakala mami jer bi i on mene. Nosio joj je moje dnevnike na uvid, a ona je to posle koristila da mi prebacuje kako znam da se zaljubljujem a ne znam da imam peticu iz matematike. To stvarno nikad nisam znala. Petica iz matematike? Zar nije dosta što imam sve ostale petice, mora li i to govno od predmeta? Mora, govorila je, to ti je ključ za uspeh.
Moja debela drugarica Slađa je bila zaljubljena u Majkl Džeksona. Govorila je kako kad ode kod tetke u Beč uvek ode da ga poseti. Majkla Džeksona. I kako joj onda pokloni majicu s njegovim likom i kako joj se potpiše na majicu. Ja sam joj verovala, jer je Beč bio u Americi u to vreme i jer Majkl Džekson nikad ne dolazi u Srbiju a samo ona može da ode u Beč i vrati se podgojena od Milke.
Posle smo se razjebali na sve strane. Slađa se udala vrlo rano i rodila dva sina. Ona što je bila zaljubljena u talijana udala se nedavno. Zavšrila pravo, dobila sina. Majkl Džekson je umro.
Leto je i imam mobilni telefon. Dva komada. Moj brat mi dolazi na kafu i daje instrikcije za fitnes. Pokazuje mi kako da radim trbušnjake. Nekad idemo da se vozimo biciklovima ( znam, znam ispravno je biciklima, biciklama ). Oženjen je i pravi dete, a ja čeznem da postanem tetka. Kad odem kod njega, obučem njegovu majicu, tri broja veću za mene i pijem kafu koju mi on napravi, i jedem kolače koja je njegova žena napravila. Sedim na njegovom krevetu i držim noge na stolu koji je sam, ručno izradio.
I nismo više deca a meni nekako žao. Onda pozovemo matore i priključimo ih na interfon i pitamo P kako su froncle? I kako je tata? I onda se tata javlja u pozadini i kaže kako gleda formulu a mama hoće u šetnju.
I onda se smejemo kao kad smo bili klinci i gledali Čarli Čaplina.
Zašto mora da se umre? Zašto ne možemo uvek da ostanemo ovo što jesmo ako već ne možemo da ostanemo ono što smo bili?
Umrli su junaci iz detinjstva. Umiru i dalje, jedan po jedan. Izbledele su, oh, dečije ljubavi, letnje patnje. Dnevnici, ispisani nečitkim rukopisom, raspali su se u podrumu u kutiji na kojoj piše „Dijamant“. To bi bio zejtin, kasnije nazvan ulje.