U taksiju bez klime, na četrdeset stepeni, čovek misli da više ne može ništa da ga iznenadi, a onda taksista, bucmasti domorodac, slaninastog vrata pita:
-Hoćete da zatvorim prozore?
-Zbog čega? Pitam ja zblanuto!
-Zbog promaje, odgovara važno.
-Ne, zaista nema potrebe. Nisam osetljiva na tu bolest.
Promaje na četr'es stepeni nema. Nema ni vazduha. Nema ničega. Moj dan liči na izgužvan papir, vidim čega nema, čujem što nije rečeno, a taksista bi da mi zablindira tu plastičnu kutiju u kojoj se vozimo. Bez amortizera. Do destinacije sam uradila ček up: oba jajnika su tu, malo me boli želudac kad suptilno prelazi preko ležećih pandura i štrecne me neštA između pršljenova kad se zaleti u prolaznike – prelaznike.
Tahi drajver je nosio crvenu majicu na kojoj su slova već izbledela. Moravom izgrabanim glasom priča o svojoj ženi. Divna ženica kaže, al' je poslednjih godina nesrećna. Utučena nekako. Deca kud koji, ona ostala bez posla a on taksira, i nije da loše žive, ima se za cigara, bureka i štrand, al' nikako da skonta šta njoj toliko fali u životu da ne mož' više ni da se nasmeje?
Ja po inerciji pitam kad je to počelo?
Budala.
Značajno me gleda u retrovizor i pita me:
-Jeste li Vi možda zubar?
-Ne, nisam, odgovaram. Ja sam automehaničar.Ka.
Smeje se i nastavlja. Počelo je kad su im se deca razbežala, al' je nekako pos'o držao, i onda kad su im razjebali firmu i poslali ih na biro, načisto se zapustila, a lepa je ženica i dobra. On s njom nikad nije imao problema.
-Je l' išla lekaru? Pitam.
-Jeste. Dao joj Bromazepam i rekao da će proći.
-A ako ne prođe, pitam ja?
Tahista ćuti i grize donju, debelu, sočnu usnu. Gledam mu izgrickane nokte na bucmastim prstima.
Stižemo na atresu.
-100 dindži.
-Hvala Vam odgovaram ja.
Krećem. Pre nego što sam kročila nogom na istopoljeni asfalt, progovara:
-Ako ne prođe... Ništa. To mi je što mi je.
Zastajem. Tuka.
-Ne možete tako, govorim. Nek potraži pomoć. Nije to nerešivo.
-Kako znate?
-Znam, odgovaram značajno i gledam ga preko ramena. Njegovog.
On se ne okreće, a ja zatvaram vrata koja zamalo ne otpadnu i ostanu u mojoj ruci.
Auto odlazi, zagađujući okolinu za sobom, bušeći ozonski omotač... ostavljajući gorak okus u mojim ustima.
U priručniku za automehaničare piše:“Ljudi će vas prepoznavati, tražiće savete od vas i onda dok vas vode u hitnu pomoć a vi se držite za razjebano srce. Besomučno će vam mrčiti sunčane dane jer imaju svoju muku i moraju da je podele s vama. Vama vaša muka nikad neće biti dovoljno velika, kao muke drugih a nepoznatih ljudi. Uvek im recite lepu reč dok vam šiklja krv iz nosa ili imate odliv, utešite ih i ne štedite emocije prema nepoznatim ljudima. Taksistima naročito, jer najveća je tuga Taksiste. Ukoliko mu ne ukažete „prvu pomoć“, naplatiće vam duplu tarifu, napraviće promaju tako da vam oči ispadnu i iskrivi vam se lice a onda će vas pljunuti kad izađete. Slušajte tuđu muku, jer tuđa je muka uvek veća od vaše!“
