Thursday, June 24, 2010 -

Kad smo se najprvi put čuli, pomislila sam:“Jbt, ovaj bi mog'o na hotline kintu da zbere!“ Blago iskidanih glasnih žica, teško razumljiv bariton, od kog vibrira materica, klecaju kolena, preznojava se i trepće. U pičkumaterinu što se trepće. Po inerciji.

Posle se više nisam tol'ko tresla jer sam se navikla.

Kad smo se najprvlji put videli, znala sam. Ovo je zajebano. Ovo ne budem tek tako otipisala, jer je u pitanju nagon ( tako je Ona rekla i ja joj verujem ). Mentalno vođenje ljubavi, lagano, postupno. Pili smo kafu i pričali. Odmeravali snage intelektualne, a onda i one druge. Mrzim kad me polu poznati ljudi dodiruju, izmičem se. Odma'. Kad si ti spustio svoj prevreli dlan na moju nadlanicu, nisam izmakla ruku. Samo sam je udobnije smestila pod tvojom i gledala te kako pričaš. Mi gestikuliramo, smejemo se, prevrćemo očima, gledamo ispod oka, vrebamo, završavamo rečenice jedno drugom, podržavamo se i gledamo se. Drugarski dapače. I delimo cigaretu. Partizanski. Zadnju iz kutije, bez osećaja gađenja. Indeed.

Ja znam da ti znaš. I ti znaš da ja znam. I znamo da je ovo glupo, jer deset godina za tobom i za mnom, nije malo i nose svoje težinu. Stalnost a izgleda i ustajalost.

I ti onda krećeš nekoliko sati, a ja te nekoliko sati zadržavam. Tebi žao da odeš, meni još žalije. Otvaramo nove teme i ne zatvaramo ih. Započinjemo u nadi da ćemo jednog dana to završiti, ali samo mi. Bez drugih.

A drugi su tu. Nesvesni, nevini i naivni. I nama onda bude žao. Vidim ti po očima i po trudu da mu objasniš i da ti veruje kad i ti sebi ne veruješ. I onda meni bude žao tebe i osećam se loše. Balkanski sindrom: krivica. Vozi me gore od loše trave. I srozava me. I onda, osetim olakšanje kad ustaješ lagano i krećeš. I grliš me. I čujem kako mi udišeš parfem, a ja ti stišćem ramena. Da zamaptimo momenat, jer ko zna kad će ga opet biti. Dok zatvaraš vrata, ne osećam više olakšanje, nego potrebu da pobegnem, zavučem se ispod detetovog kreveta i vrisnem:“Nemoj. Nemoj mene molim te. Ja sam nevolja, mi smo nevolja. Nevolje!“

Umesto toga, perem tvoju šolju od kafe i tvoju čašu iz koje si pio vodu. I tvoju kašičicu kojom si mešao kafu. Nežno i polako, gotovo brižno. Idiotski.

I smeškam se jer sam uhvatila sebe na delu i nije mi jasno zašto? I kako?

Na svaki zvon telefona me preseče stomak. Sad ja sedim i gledam u telefon, koji, čini mi se, odskače. I ne javljam se jer ne smem. To se ne sme. Mi smo prijatelji. Da smo se sreli dvadesetak godina ranije, razmenjivali bismo knjige, hemiju i pljuvačku. Sigurno. Možda bismo razmenili himen za prvi kondom ili tako nešto. I to bi bila neka fatalna ljubav kojoj se uvek vraćamo kad nas drugi zajebu, ostave i proglase nas ludima.

Nismo. Okasnili smo jebote k'o voz na relaciji Novi Sad – Nowhereness. Pošto kasnimo, cena je prevelika. Preskupa. Prestrašna.

Nastavićemo da delimo cigare i poglede. I  to je sve što ja mogu i smem da ponudim... dok ne prestanem da pušim... a onda nam ostaju samo pogledi.

Zanavek.