Monday, June 21, 2010 -

Danas sam te poželela… Možda zato što je dan siv kao da će govna svakog momenta da zaspu grad, možda zato što danas nikom ne trabam – pa ni sebi, a nadam se, možda trebam tebi.

Danas sam te poželela... k'o dramu. Nešto da me zadrma, iznutra. Da me raspoluti i učini me živom. Da mi zagrizeš unutrašnju stranu podlaktice dok vrištim, dok ne zamiriše krv.

Danas sam te poželela k'o belog, vrućeg hleba. s dva prsta domaćeg ajvara. Grizem i ne gledam kud mi jezik palaca. Uživam u svakom zalogaju i gorim za vodom.

Danas sam te poželela, pohotno, međunožno, niže, bliže, vlažnije, strašnije. Stalno. Odovud, odonud. Spreda. Pozadi. Nasmejanog, razneženog, obnaženog, razuzdanog. Pouzdanog. Čudnog i čupavog. Strašnog, velikog i malog. Prašnjavog i znojavog.

Dugo. Dugo te nisam poželela kao danas. Devojački, naivno.

Kroz dim cigarete.

Gutljaj kafe.

Mirise kiše.

Kroz reči.