Sunday, January 24, 2010 -
Slušaj: ja nisam neko ko ume da proceni da li je mesec dovoljno mlad ili je sasvim pun, ali mogu da procenim, i znam, kad se dani mrve poput suvog 'leba, ostavljajući za sobom trag ( Ivica i Marica, šuma, izgubljeni, uplašeni ). Te mrvice će pojesti neki glodar ili ptičice, koje će nam, iste te mrvice, a za sreću, israti na glave ( ili revere ako smo se zaista srećni ).
Život je kružni tok: dobijamo, dajemo. Ako samo primamo i ne dajemo dalje, neće biti mesta za dalje, zato dajem. Nemilice. Sebe. I nije mi žao. Radujem se novom. I to je oblik sebičnosti ( sebi, sebe, se ).
Jutros sam, kidajući sol sa tvrde perece, razmišljala o tome kako se život dešava. Prosto se desi. Neplanirano. Nije da smo to nešto prizivali, očekivali. Ne. Izašli smo na ulicu, spremni da odemo do neke destinacije, i paf! Desilo se. I sad, šta s tim?
Ne plašim se ljudi, oni mi ništa ne mogu. Plašim se daljine, ona čini da sve blisko bledi. Naravno, sve, osim tebe.
Tebi me, ta daljina dovodi, odvodi. Satire. Topi.
I želja. Jebena želja. To je u stvari glad da se istini pogleda u oči, ma kakva da je, a opet, nije ni da mi se žuri. Mogu ja još da čekam, ako možeš i ti.
Ma razumem. Sve ja razumem, samo ne shvatam neke hemijske elemente, koji se aktiviraju nakon mnogo, mnogo meseci pređenog vremena ( sad i fiziku prizivam ). Baš se aktiviraju do te mere da zaboravim kako si izgledao, al' ne zaboravljam reči. Njih nikad ne zaboravim.
"Požurujem dan prema naprijed, složen u nizu kotrlja se sporo i lijeno.
Uvijek isti koraci. Jučer je tržnica puna cvijeća. Sitni bijeli tulipani, narcisi i zumbuli. Još ne mirišu, hladno je. Umjesto tvoga čaja zelena voda, premalo šećera i vrijeme što se postavlja predamnom kao junak u oklopu, s podignutim kopljem. Odzdravljam mu mišlju koja grije samo mene. Ekvilibrij riječi, botanika glasova. Sve toliko dalje od krivulje po kojoj pomičem prste. prekinem tišinu nacrtanim poljupcem. Dvotočka i pahulja.
Nedostaješ. Nedostajem."
Ivana Pavlović, Jednadžba čekanja
|
