Monday, January 25, 2010 - Priča. Samo priča. Jednostavno - priča.
- Zašto sad ne bih pisala? Zašto moram da čekam sutra, kad svi odu, da pišem? Ne moram. Sad ću.
I sela je. I napisala:
- Na stolu je bila karirana krpa. Na krpi beli, arkopal tanjir i tri zemičke. Hladne. Do mene je dopirao miris jaja i zagorelog ulja. Pod levom rukom sam osećala pepeo. Znaš, ja pušim k'o moja pokojna baba. Zapalim, naslonim se laktom na sto i vučem te otrovne dimove i ne pazim koliki je vrh cigarete. Ne gledam. Ne znam ni čemu mi služi pepeljara? Pepeo samo pada, kojekude. I ja ga onda šakom sateram u keramičku, svetlo plavu, pepeljaru, a ostatak izbrišem o majicu ili pantalone. Ogavno je to, znam.
Po sobi je šetao on, pomalo nervozan. Stalno govori kako mu je teško, i kako bi nešto promenio. I kad je izgovarao tu reč: promenio, osećala sam da se to odnosi na mene. Bezbroj puta sam kretala u napad ( u mislima ): pa promeni me jebemumater, promeni me! I onda zamišljam sebe kako teatralno ustajem sa stolice i prolazim pored njega, bahato ga udarajući u rame. Ali, ja to ne činim. Ja sedim, pušim i ćutim, dok njegove papuče šušte. On šušti kad se češe po glavi i grudima. U stvari, ja njega doživljavam kao vodopad koji šušti iz daleka, a huči izbliza. I te kapi, koje me prskaju dok stojim na ivici korita, me bole. Kao da mi lava kaplje a ne voda.
Gledam ga kako je bled i shvatam zašto mu se svaki drugi mesec diže kurac i zašto mu je libido k'o u senilnog starca. Doduše, najčešće sam tome kriva ja, je l', nisam dovoljna, nisam dobra, pogrešila sam ugao jebote, pogrešila sam tonalitet: nisi dovoljno duboko to rekla. Tu, tu me drži, ne miči se... I onda drekne kako sam opet ja kriva jer sam se mrdnula. A ne mogu tako nagužena, preko kreveta presamićena, na vrhovima prstiju da titram tvom kurcu, dok se ne smiluješ da svršiš.
To njega u stvari najviše ljuti. Znam. Ta njegova nemoć.
Mene ne ljuti. Ja se nekako nosim s tim: čitam, heklam, vezem, perem sudove, skidam prljavštinu iz ćoškova, pitam drugarice ima l' šta za čišćenje i kod njih? Ne frustriram ga, a mogla bih.No ne diram ga, jer mi ga bude žao. Onako, istinski, k'o što se žali neko koga si volela, a sad ga više ne voliš, al' si tu i ne ide ti se drugde. I to je onda rutina, je l' tako?
I kad mi ga je tako žao, onda ja njega zagrlim i kažem mu kako će sve biti dobro i kako eto, dešava se i najboljima, a onda odem u sobu, zagnjurim glavu u svoju jaknu i smejem se do suza. Mislim "najboljima" jebote!
Nekad on mene zagrli i kaže kako mi kosa uvek fino miriše i kako me voli najviše na svetu, a ja onda kažem kako sere i uvlači mi se u bulju jer hoće da se kresnemo. On se onda okrene i počne nešto da radi. Pu, pu, daleko bilo kresnuti se. I opet, nakon toga, odem u sobu i smejem se u jaknu dok ne zaplačem.
Jesi probala da plačeš nasuvo? Onako, plače ti se iznutra i to jako. I nešto teskobno ti razdire grudi, i lice se grči u tom ropcu, i cure ti sline iz nosa, ide ti pljuvačka iz uglova usana, ali ne i suze. Njih nema. Osećaš kako ti se oči iskolače ali nema suza. I tako jecaš u nadi da ćeš ponovo, k'o svet zaplakati. To se retko dešava, to da mi zaoprave krenu suze.Na koncu, bar mi rukavi ne budu mnogo mokri. U tim momentima nos i usta brišem rukavima, i suze, kad ih bude. Jah. Znam. I to je grozno, al' je nekako potrebno. Finije mi rukavom ili krajem majice, nego maramicom.Nekako je prisnije i prirodnije.
Jednom sam uhvatila drugaricu kako stavlja ruku ispod pazuha, vadi je i miriše. Onako dubinski je miriše. Pitala sam je što to radi? Rekla je da to voli, da joj je miris znoja, njen, nekako privlačan i da je to nekad pali. Rekla sam joj da je to baš bolesno, okrenula se i otišla. Do kraja školovanja nisam htela ništa od nje, tj. iz njene ruke, jer sam znala da smrde po znoju, iako ona nikad nije smrdela.
E tako i ja.
Pitala me drugarica što ovako živim? Rekla sam joj: ne znam. Možda volim da se mučim i možda se u ovim govnima osećam sigurno, jer se nikad nisam osećala sigurnom i zaštićenom. Uvek sam to morala sam da radim, ovako, delim teret, makar s nekim.
Rekla mi je da sam poremećena, okrenula se i otišla.
Ja sam ostala da mirišem svoje, znojem natopljenje, šake.
|
