Saturday, January 23, 2010 -
 Subota je ujutru. U stvari, već je i podne prošlo, ali meni je jutro i još dugo će biti. Subotnja jutra nisu zajebana kao nedeljna, valjda zato što je subota između petka ( kad počinje vikend ) i nedelje ( kad se taj isti vikend završava ). Počeci su mi draži od svršetaka. Reko' davno da ne znam da gubim, pa makar to bio vikend - nedelja.
Za subotu, današnju, me vezuje san noćašnji, koji je bio tako živopisan, tako stvaran da ga još uvek osećam i nisam sasvim sigurna da sam se probudila. Možda zato što ne želim ili, možda zato što mi se sanja i budnoj. Nevermind.
Za subote, one neke davne me vezuje cvrčanje rastopljene masti početkom devedestih kad je bilo teško doći do ulja, pa je P kupovala mast od seljaka. Subotom je ustajala rano ( kao i svih prethodnih dana u sedmici ), mesila testo za mekike i onda ih prižila. Budilo me je prštanje masti koju je kudila ( jer pobogu nije čista ) i miris prženog testa.
Kasnije me kroz subotu prati miris generalnog spremanja stare kuće, širenje veša koji miriše po Fax-u i Ornel-u, njeno nezadovoljstvo kako sam očistila kupatilo i spika tipa:"Nikad od tebe domaćica!" Jebiga, izgleda da je bila u pravu. Najmrskije mi zabijati glavu u kadu i ribati je Domestosom koji mi razdire disajne puteve, a posle se još sat i po tripujem kako ću dobiti rak od tog. Nema veze i ako pušim, od toga se ne dobija ništa, samo kratkotrajno, mentolno zadovoljstvo.
Za subotu me, iz onih baš, baš mlađih dana, vezuje čitanje do kasno i mirisanje knjiga. Da, volela sam da mirišem knjige koje donesem iz biblioteke, jer su me potsećale na starost, na nešto sigurno. Često sam, na mestima žutih otisaka prstiju, stavljala svoje prste i pokušavala da odgonetnem u kom je položaju, taj žuti otisak držao baš ovu knjigu. I ko je on? Ona? Jesu li živi? Imaju li decu? Jesu uredili svoju dnevnu sobu cvetnim tapetama, ili su sami?
Nedelje nikad nisam volela, jer su nedelje sumorne, ćutljive i označavaju kraj.Nekakav, ne znam ni ja kakav. Nedeljom se kuva veliki, nedeljni ručak i svi ćutimo dok ga jedemo. P i stari ćute jer se nedeljom svađaju, brat i ja ćutimo da ne budemo objekti rasprave, tj. da se lopta ne prebaci na naš teren: jesi završila domaći? Ne možeš napolje, hladno je. Sedi i uči. Jebote! Ko još uči nedeljom? Pa ja! Od kako znam za sebe, učim nedeljom, ali ne za školu, učim za život... zato nedeljom najduže spavam i najduže sanjam...
Ali nekad sanjam i subotom na noć. I onda mnogo lepo sanjam. Sanjam kako se uvijam snažnim rukama, i osećam sigurnost, miris, dodir, dah. Sanjam kako je svet obojen u marinsko plavu kroz koju nas dvoje plivamo, držeći, naizmenično, jedno drugo za noge. I volimo se. Nekako drugačije od svega i svih koji se inače vole. Ja tebe volim kao ljubavnica i žena, kao sestra i majka i želim ti dobro. Ti mene voliš kao muškarac rečima i dodirima...
No, to je samo san, zar ne?
As usually, ne znam kako da završim subotu. Nekako bih je produžila, da mogu, nešto bih joj uradila, onako da bude stvarnija.
Stvarnija od mog marinskog sna.
|
