Tuesday, November 10, 2009 -
U bade mantilu, dva broja većem, šetam od frižidera do stola. U frižideru je hladan čaj, na stolu je moje radno mesto ( mislim, pored stola op.a ) i radim. Usput slušam vesti ( svi ćemo pomreti od svinjske fucking gripe i svi ćemo morati da primimo po vakcinu od koje će nam izrasti rep ), i razmišljam ( o smislu života dakako ) i dumam oko, meni, vrlo bitnih stvari.
Dok slivam 'leden čaj u grlo, protivno svim pravilima zdravog života ( i don't give a shit about that, volem 'ladno ), prisećam se M i kako smo se u prvom osnovne, dok smo čekali u red za užinu ( a užina je bila suv 'lebac i Alpska salama ), držali za ruke. U stvari, prsti su nam se tek - tek dodirivali, i to je of kors, značilo da smo mi "par". On je, doduše, srušio sve moje iluzije o jakim muškarcima, koji su vazda sređeni i mirišu na onaj zeleni, prastari after ševe, što vonja po nekom zimzelenom drvetu. Naime, opako sam bila zaljubljena. Nema sveske u koju nisam, vrlo nesigurnim rukopisom, ispisivala njegovo i moje ime. Tugedr for ever!
Imao je prelep osmeh, kom je falio zub ( jedinica ) jer smo oboje bili u fazi menjanja zuba. Imao je klempave uši, koje je vazda uvijao dok je odgovarao, a to je meni bilo tako simpa ( da ne kažem sexy ), da sam se živa topila dok ga gledam. Često je u školu dolazio u jednom bordo džemperu na crne, vertikalne pruge ( sindikatska prodaja ), samo je ispod menjao rolke: bela, crna, zelena ( jebote mama, imaš li ti oči ) i ponekad, ali retko, crvena.
Volela sam kako njegove somotke šušte hodnikom, tako sam znala da dolazi. Jest' majke mi, ja sam po tome znala da on dolazi u školu, i tada je srce počelo da mi udara kao ludo. Najluđe.
I tako smo se nas dvoje dugo pipkali prstićima u redu za užinu. Dinamika pipanja je zavisila od toga šta je bilo za užinu. Nikad neću zaboraviti koliko je brzo radio prstima dok smo čekali na krofne! Jbt! Već sam mislila da me više ne volli, no, međutim, čim se dograbio krofne, sve mi je, već onda, bilo jasno. Kao dan. I kao noć.
Naša se ljubav neslavno završila. S njegove strane. Jedno je jutro kasnio u školu. Vrlo. Uspavao se mučenik. Ušao je kao pokunjen miš, nepočešljan, krmeljiv i u gornjem delu pidžame. Kakav šok?! Tito dragi! Učiteljica ga je ljupko pomilovala po glavici, ne bi li, makar za kratko, spustila te zaliske koje je nasledio od oca, i poslala ga na mesto. Tako je moj M presedeo dan u pidžami, a ja sam, kako sam već rekla, vidno razočarana, tog dana odlučila da se odljubim.
I odljubila sam se. Načisto. Nikad se više nismo pipkali za prste u redu za užinu, a dugo nakon toga nismo ni razgovarali... Do nedavno, kad me je našao na onom fejsbuku i javio mi se da je oženjen, da ima ćerku i da je indžilir, ljubi ga majka.
Pitala sam ga da li se seća čekanja u redu za užinu, rekao je da, kako da ne, a najviše mu u sećanju dominira užina: hleb, Zdenka sir i salama. A naša ljubav? Toga se, kaže, ne seća jer je bilo davno.
A ja se sećam, jer je bila nesrećna ljubav. Ja se svih nesrećnih ljubavi sećam, a bome, bilo ih je mnogo. E sad, je l' do mene ili do njih, ne bih znala da kažem, al' da mi je danas mnogo toga smešno, jeste. I da se često smeškam, baš tih sećanja radi, smeškam se.
Brzo se nekako odraste i brzo se čovek promeni, ali neke stvari zauvek ostanu iste. Oduvek sam bila zaljubive prirode. U ona davna vremena, na meni se to videlo iz aviona. Danas već nije tako. Takve stvari znam samo ja. I niko više.
I nikad više.
|
