Monday, November 9, 2009 -
Pao je mrak, onaj mrkli i sa sobom doneo miris zime, doduše, ne novembarske zime, jer ona miriše na sneg i košavu, ali da. Oseća se. Mislila sam da će mi život biti jednostavniji kad se desi ovo i kad se ispuni ono, ali nije. Što više vremena, više obaveza i tako u krug. Oči me peku od umora i sve što želim je da se zalolim nad jastukom, onako stručno, u koma položaju pa da zastružem, no, za to nisu ispunjeni svi uslovi. Mlađahni komšija, sumnjam nagluv, već noćima chatuje na msn-u s uključenim zvučnicima. On poruku, ona ( i guess ) poruku i tako slušam muziku s msn-a satima. Povremeno mu zvoni telefon, razgovor se obavezno odvija na prozoru koji gleda na moju terasu, koja je gotovo uvek otvorena, naročito kad nije hladno, i tako slušam ( primorana sam ) njegove švalerske poduhvate, sa ( sumnjam ) klinkama, jer takvu spiku kakvu on prodaje, ni pas s maslom ne bi pojeo, do devojčica koje još ne moraju čestito ni da se depiluju.
Elem.
On je glavni problem. Na problem komšija, dodaje se i problem komšinice, negde dole ispod nas, koja je također nagluva. I ja volim da slušam glasnu muziku, ali, zarad života u komuni ( čitaj: u zgradi ) to sebi ne mogu da priuštim ili sednem, pa stavim slušalice na uši. Možda bih njenu preglasnu muziku i podnela, da ona, tako ozbiljna bankarka, ne sluša guzatu Bjons, Britni i slične hopa cupa. Doduše, i to je bolje od narodnjaka, al' jebote, strašno je. Basovi su toliko jaki, da osećam anti celulit tretman svaki put kad se vrati s posla, a vraća se svaki dan, samo ne u isto vreme, tako da nikad ne znam kad počinje sezona vrištanja ( o da, curka peva s Bjonse ).
I sad, evo upravo sad, nadam se da će se komšija pozdraviti s tom curom na msn-u ili će bar isključiti zvučnike, a ja ću, sve su prilike, zatvoriti terasu.
Potpuno nebitne informacije, znam, al' morala sam nekom da se požalim, nekako mi lakše došlo.
|
