Sunday, November 8, 2009 -
Jedne davne zime, ali ne baš mnogo davne, išla sam na put. Dalek, al' ne baš mnogo dalek. Dovoljno. Taman da mi kondukter, pripite prirode, šutne kofer duboko u onaj box, a ja sednem na sedište bez broja, nabijem glavu u prljav prozor i gledam kako svanjava ( neki bi rekli svanjiva, jer je nekako domaćije, al' ja neću ). Dok je sve u 16 svanjavalo, gledala sam kako se sneg steže po Fruškoj gori. Autobus je bio topao i zaudarao je na naftu. Pripiti čika je cepkao karte i pretio nam nekakvom revizijom, koja je poslednji put na relaciji Novi Sad - Lep grad, išla davne še'setosme dok je još Tita bio živ. Mo'š misliti. Da se još minut duže zadržao gledajući moju kartu, garant bih utonula u spokojan san pijanice.
I tako smo putovali. Ljuljali se tamo amo. Stajali na stanicama, u mestima za koja nikad nisam čula, a geografija mi je uvek dobro išla. Ljudi su se gurali u autobus, unosili svoje torbe i pokušavali da zapodenu razgovor. Kako onda svinjska gripa nije bila aktuelna, nismo imali o čemu da pričamo.
Negde pred ulazak u drugu državu, imali smo puš - piš - sranje pauzu. U pitanju je bila kafančina s tri stola, i svim ostalim ornamentima kafane, među kojima je dominirao miris zaprške, a na vratima iza šanka je pisalo: kuhinja ne radi.
Jebote!
WC-a nije bilo, ali je bilo klozeta. Kako je napolju bilo - 15 ( at list ), osećala sam kako mi se dupe pretvara u veliku kocku leda. Nije mi se ni piškilo, ali kako sam znala da je iduće stajalište daleko još 3 sata puta, koncentrisala sam se i uspela da ispraznim bešiku. Onda sam ruke oprala ledenom vodom i otišla na svoje mesto.
Tog dana, kasno popodne, kad je mrak već pa'no, stigla sam u grad. Obradovala sam se poznatim licima, a bolje da nisam, jer godinu danas kasnije, shvatiću, vrlo gorko, da su ta lica samo lica. Vosak.Ja sam bila glupavi entuzijasta: ptica leti, pojedi je!
Eto tako sam onda razmišljala.
Al' sam prestala.
Taj grad je lep. Leden. Okružen brdima i kroz njega protiče reka. Mala, crvena reka. I tamo, kako se kasnije ispostavilo, nikoga ne poznajem. Osim, možda i povremeno, sebe. Al' ja sam tamo retko.
Želela sam da taj grad vidim pod svetlom sunca i leta, ali mi i ovog puta nije krenulo. Obaveze i još obaveza i tako u krug.
E sad, ako mi se sudba osmehne, možda ću za koji mesec ponovo istim putem.Samo ovog puta ne sama i ne istim poslom.
I ne ista ja.
Sasvim drugačija ja će ovog puta poneti mnogo manje stvari nego prošli i biću nasmejanija i srećnija. Majke mi!
Poneću svoj jastuk, svoj osmeh, svoju prijateljicu ( koja me neće čekati tamo ) i sve će biti drugačije. Istinitije. Iskrenije. Lepše. Bez suza jebote. Bez patetike. Bez telefona.
Lepi grade, here i come.
|
