... Ponekad sanjam stvarnost... -

... Ponekad sanjam stvarnost...

Friday, November 6, 2009 -

Je l' ti znaš da pada kiša i da je novembar nestvarno šaren kroz ove moje oči? I je l' znaš da je Smoki od tvog odlaska užeg'o al' ga još uvek čuvam, zamotanog u tanku, najlonsku kesu na kojoj piše da je ekološki prihvatiljiva, jer, ako je i bacim, tačno će se za tri godine razložiti. Za tri godine od kada? Od tog dana ili od danas? Ili od sutra?
Ništa se još nije raspalo, osim šake ne prosanjanih misli, koje eto, još uvek čuvam k'u užegli Smoki, onako smekšan i čudne boje. Nisu mi se misli rasule, jer nemaju kuda da se rasuju, a ja jesam. Sve više ličim na hobotnicu. Svuda me ima, samo ne tamo gde treba, jer... jer, ako bih se i zadeverala čime treba, misim da bi mi se ovo moje slabašno a jako srce, na param parčad raspršilo, i da bih crkla k'o izrađena kobila na licinom mestu.
Danas sam u nekom posebnom, nebeskom raspoloženju. Ispod leve dojke nosim znak, koji samo retki vide. Duša valja, doktor na ginekologiji i nije bio nešto poseban, al' njemu sam morala da ga pokažem, da se uveri da nije nešto maligno. A nije, jeboteotac, nije, to je znak, znamen, koji sam stekla silom prilike, a posle ga prigrlila k'o da sam se njime rodila.
I taj znak, kad god ga osetim, recimo, kao danas kad pada kiša, setim se tih tvojih nabubrelih usana kako me dodiruju, i hoću dumrem. Odmah i sad. I tog momenta pomislim kako bih sve dala, onako, dramatično, samo da me još jednom stisneš tim tvojim mišicama, udahneš mi sav miris koji imam na sebi i poljubiš, al' onako... baš, baš poljubiš. Ne filmski, ne dramski, nego 'nako kako samo ti umeš. Poželim da podelimo tu kesicu Smokija, i da pijemo iz iste flaše, i da upletem noge s tvojim i da nadugačko i naširoko gledamo jedan te isti film dok... recimo... ne padne mrak, i ja sa njim.
Ne uklapam se srećo... nigde se ja ne uklapam. Nisam ni jedan deo koji nedostaje puzli, ali falim negde, znam da falim i to nekad, kad ovako pada kiša i nisam sigurna je l' svanulo il' se smrk'lo, boli ko sam đavo.
I sad bih se savila u kiflu, da mogu, i tako bih ostala da ležim, praveći se mrtva pred svim što me tek čeka, dok ne prođe, a onda? Onda bih možad ustala i krenula putem, kojim se, je l' te, ređe ide, al' se ide.
I tako. Novembar je i mesec je zimski. Stisnula sam mrak među butinama i čekam, a ti vidi s koje ćeš strane da mi svratiš.
I ovaj put, molim te, nemoj da kasniš.
Ja sam dovoljno okasnila.
A vremena je malo.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->

O blogu

- Šta je Vaša životna filozofija? - Mislim što manje! Bukowski, "Hollywood" slag_na_tortu@hotmail.com

Ostali linkovi

Blog Hosting

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se