Moj drug Negovan i ja smo proveli solidan deo detinjstva. Tugedr. Svoje smešno ime ( bar za mene i u ono vreme ) dobio je po dedi koji se mnogo negovao, pa su ga zato tako nazvali... Ma nije. Mislim, ne znam što su mu dali to ime, ja sam ga svakako zvala Jorgovan, zbog čega se on mnogo ljutio.
Negovan ( u daljem tekstu: Jorgovan, op.a ), je imao pišu a ja sam imala koku. To nam, naravski, nije smetalo da zajedno piškimo i kakimo, igramo klikere i mojim lutkama vadimo ruke iz ležišta, pa nam posle njegov stari namešta a ja plačem tačno k’o da su ih meni izvukli.
Jorgovanu su uvek išle suze dok je kakio. Ja sam naravno, mrtva ozbiljna stajala ispred njega i posmatrala ga kako se muči. Njegova mama Savka je govorila da je to zato što on ima jak stomak, a moja mama je govorila da je to zato što živi na salami i ’lebu. Never mind, rekla bih, nama je bilo dobro.
P je volela da hrani svu decu iz komšiluka, pa je tako ’ranila i Jorgovana kad god je uhvatila priliku i sve ga suznim očima gledala kako krka. Duša mila, moglo se pročitati u njenim očima. A Jorgovan je krkao za dvojicu.
Elem. Jorgovan je imao kovrdžavu, vrlo kudravu kosicu i velike, kose oči. Jedne prilike, mislim da je bila jesen, u školici je fasovao vaške. Odma’ su mi zabranili da se igram s njim dok rednja ne prođe, ali kasno. Taman su njega naćelavo ošišali kad je P dreknula i počela da zakukava kako će me istrebiti s kosom do dupeta i na šta ću ćelava ličiti. Nana je imala rešenje, as usually, pa su mi petrolejom poubijali vaške, a Jorgovana su prozvali kockasti, jer sam onda, prvi put videla da Jogi nema profil. Tačno ko da mu ga je neko odfikario. Valjda što je vazda na leđima ležao, ko će ga znati. Baš posle te afere s vaškama, moj matori odluči da se odsellimo iz tog kraja i tako ti ja vremenom zaboravim mog drugara.
Mnogo, ali mnogo godina kasnije, kad su mi narasle sise i dupe se onako pozamašno istrćilo, moji su me pustili, da brez pratnje putujem vozom kod nane. Tog leta smo se Jorgovan i ja ope’ združili, samo što onda nismo igrali klikere. Ljubili smo se iza dedinog čardaka k’o da nam je zadnji put u životu. On je nevešto vrteo moju levu sisu, a ja sam stajala, božmeprosti, k’o da sam se štirka nagutala. Samo sam čekala kad će da me sobali i sapne!
Jorgovan je u fin cvetić procvetao. Još uvek je imao kudravu kosu, bio je visok i nezgrapan, a ja za glavu niža od njega. Celo to leto smo se ljubili. Vazda sam se „sa sigranja“ vraćala užarenih obraza i čupave kose. Nana je samo ćutala i nudila me vodom. Valjda se žena plašila da ne lipšem od tolike dehidracije, jer, Tita mi, Jorgovan mi je svu tečnost posisao.
Nismo se više čuli. Nikad. Jorgovanovi su se razveli i onda je on sa tetka Savkom valjda u Valjevo otiš’o a moja nana nije htela da se tamo preseli, da bih se ja i idućeg leta vatala s njim.
Mene nekako, još i danas, kad se setim te letnje vreline, obiđu neki žmarci i sve mi nešto toplo oko srca.
Dragi Jorgovane, ako čitaš ove redove, da znaš, ostala ti je ruka na mojoj sisi. Levoj.
