Sunday, March 29, 2009 - Da ti kažem nešto...

Veče se razmazalo pod mojim prstima kao tinta po mekom papiru. Moje su oči upile mrak, sve mislim da više ne vidim... Čekam.
Smotala sam svoje misli kao zamotuljak ispisan na brzinu: broj telefona i smajli. Strpala sam ih u zadžepak srceta mog velikog i nežnog. Osetljivog. Drhturavog kao proleće, ono pravo razigrano.
Pitaj me slobodno. Sve ću ti reći: i to da ne volim jutra i da sam svako jutro mamurna bez kapi alkohola, da pijem kafu bez šećera i da mrzim telefone, prekidanje u pola rečenice, da se bojim visine, ponekad i mraka i da sam najsrećnija onda kad mi neko dopusti da ga volim... onako luđački sa sve stisnutim zubima.... i da ga ljubim da puca pod usnama. I to da mi je najveći strah od ludosti i da se nadam da će me moja ljubav spasiti od te ludosti... da ću se jednog dana probuditi u beloj sobi i da ćemo zajedno piti vino... i smejati se, a ja ću ti plesti prstima po mrkoj kosi i govoriću ti kako imaš opake oči.
Neću te slagati ni ako ti kažem da sam totalno izgubljena i da me za stvarnost veže samo jedna nit, tanana, ni to da su moji laviritni skliski i da se bojim nekad da ću se okliznuti. U nepovrat.
Zato bih volela jednu pruženu ruku, čvrstu. Baš čvrstu. Onu što miriše po jasminu, što nosi sat koji kucka brže od srca, brže od vremena... onu što me posle pada postavlja na noge...
Al' ja dear, nemam više kud. Tu je zid, a za kopanje kroz zid imam jednu malu kašičicu. Majušnu, znaš one za slatko? E tako malu. I sve se bojim da nemam više vremena za nazad, napred... Samo tu gde sam....
Makar mogu da sanjarim, pa taman se i probudila.