Saturday, March 28, 2009 - Subotom ujutru
sija slunce, al' mi se čini kako je zubato. Još nisam kročila na svež vazdu', ali ću se okuražiti posle kafe.
Ne znam zašto, ova vremena počinju da me asociraju na bonove, čaj od šipka, margarin, domaći 'leba i komentare od P:"Ne duvaj taj lak na kosu k'o da sam ga besplatno dobila" ili "Šta arčiš taj karmin k'o da se udaješ" ili "Šta se tuširaš k'o mlada snajka dok svu toplu vodu ne potrošiš?".
P je ostavila štedljivog traga na moju malenkost. Kunem se Titom i Domovinom, osim na kozmetičke proizvode, nikad nisam bila rasipna. Nemam problem sa tim gde ću sa odećom ili s cipelama. Možda mi je veći problem gde ću sa torbama, satovima i kozmetikom.
No, gledajući P, kako ekonomično vodi domaćinstvo, nasledila sam taj gen da radije kuvam nego kupujem gotovu hranu, da ne kupujem posebno sredstvo za svaku pločicu itd.... Dobro, ponekad kupim kiflu ( lisnatu ) i baterije, ali to je sve, i naravno, ne često.
Odrastajući pored oca pesimiste koji već trijs't godina umire od tumora na mozgu i čeka kad će mu dati otkaz u firmi, te kad ćemo svi pocrkati od gladi i kad će nas Kinezi napasti iz svog svemirskog naoružanja, shvatila sam da ipak, nije sve tako crno. Sve ima svoje prednosti i mane.
Opet ćemo dobijati bonove koje ćemo moći da trampimo za luxurious things, kao što su: lak za kosu, lak za nokte, sapun sa mirisom kokosa, šampon protiv peruti, tariguz od nerecikliranog papira ( čis' pamuk ), kremu za ruke, telo i lice ( 3 u 1 ), austrijsku kafu na mlevenje itd....
Možda koja tegla domaćej ajvara? Ili... slatko od dunja, smokava.... ili pekmez od šipka, šljiva ili kajsije....
Ebigam.
Zatvoriće MC'Donalds, otvoriće još jedan Leskovački roštilj. Sve ove markirane radnje i radnje italijanske robe će zatovoriti. Imaćemo samo domaće butike "Velebit" i "Arilje". Zatvoriće nam Merkator, Ariel ćemo kupovati samo na pijaci, omekšivače ćemo da rastvaramo jer su i tako koncetrovati, Cedevitu ćemo švercovati iz Hrvatske jer nam Mulitivita nikad neće biti tako dobra, Afroditu ćemo sanjati i tako....
Jesam rekla da sam odrastala uz oca pesimistu?
Nisam.
Nije umro od tumora na mozgu jer ima migrenu, mada nam je svaki put, kad je imao napade govorio kako nas neizmerno voli i kako moram da završim fakultet jer su žene bez fakulteta danas ostavljene na milost i nemilost glupim muškarcima, a on eto, za svoju jedinicu samo najbolje želi. Nisu ga otpustili iz firme, nego je dobio unapređenje, i nismo pocrkali od gladi. Moja je P već jako dugo na dijeti jer su joj vojvođanski trigliceridi ludovali. O Kinezima neću ni da govom, ipak, možda je moj stari u pravu. Možda nas jednog dana i napadnu.
Sve u svemu. Subota je ujutru a ja jutrom osećam mrzost prema verbalnoj komunikaciji, zato mi svaka neverbalna, kao ova ovde, daje oduška mislima.
Želim vam ugodan vikend iliti weekend.
Učite deco i spremajte se za budućnost. Istorija se, činimise, ponavlja. Pu, pu, pu, daleko bilo.
|
