Zvono na vratima. Očekivala sam je. Nismo se videle brat bratu sto godina, ako ne i više. Na vratima me grli i poskakuje. Poskakujem i ja a nemam pojma zašto. Poskakujemo zajedno, dok nam se sise ujednačeno tresu. Istim ritmom.
Gledam je. Porasla joj je kosa, izgleda ženstvenije. Kapci su joj našminkani, ali ništa više od toga. Veli da je svašta nešto uradila za ovije' godina kako se nismo videle. Snimila CD, sredila firmu, dala ispite, skinula celulit, porasla kosu, promenila boju očiju, narasla nokte, napravila prve njoke, prve kolače, bla, bla... Klimam glavom i nudim je kafom.
Može kaže ona: mleko i cukor ako je žut. Čuj to!
Vraćam se s metalnim poslužavnikom. Stavljam šolju ispred nje i čašu s vodom. Mineralnom.
Razgovaramo.
Nekad se pitam zašto to sebi radim? Zašto dopuštam sebi da trpim ljude do kojih mi nimalo nije stalo, koji me uopšte ne interesuju? Zašto im dopuštam da misle da smo prijatelji kad razgovaramo potpuno drugačijim jezicima.
Kad kažem crveno: mislim na seks, na poljupce, na crvenu, pocepanu bluzu, na crvene nokte, na crvene usne...
Kad kaže crveno: misli na crveno.
Ne nije loše biti različit. Samo i to različito mora da ima smisla.
Vraćam se u stvarnost:
- I onda je S okačio kuhinju u santimetar onako kako smo se dogovorili. Pre toga je morao dva puta da skida element, ali, ko mu je kriv? Lepo sam mu pokazala kako treba da premeri.
I znaš šta? CD je prošao odlično. Žena, operska diva ( diva jebo te, D I V A ) iz Slovenije je došla da otpeva jednu od pesama koju sam Ja pisala. E sad, tih dana kad je ona dolazila padao je led, kiša. Znači, ona je po takvom ledu došla. Zbog mene.
Zavrašava, uzima dah da ponovo počne.
Gledam joj u red ravnih zuba i pitam se da li koristi zubni konac? Osećam miris mošusa. Bujica sećanja mi prolazi pred očima. Sećam se jednog takvog, mošusnog zagraljaja za koji bih sad ubila. Ali nje više nema. Ona je sad Anđela.
I tu, dok mislim o Anđeli, osećam neku jebenu setu a sagovornica počinje da me iritira neobuzdanom potrebom da priča i svaku rečenicu završava:"Ma razumemo se ti i ja!"
Razumemo se kitu! Ništa ti ne razumeš, razumeš? A ni ja.
Smeška se. Smeškam se. Gledam na sat, neprimetno of kors. Ma kako bila grozna ovde dok pišem, ipak, ne želim da se neko zaista loše oseća pored mene, jer sam licemer u tim momentima.
Onda je još jednom, ali greškom ponovila da se mi razumemo. Videla je dosadu na mom licu.
Uzela je svoju pletenu torbu i krenula doma. Opet me grlila na vratima i podarila mi osmeh ravnih zuba. Od takvih zuba očekujete da sve što počinje na: š, č, ć, z, ž izgovaraju šuškavo. Sa njenim zubima to nije slučaj. Samo š šuška.
Otišla je.
Napolju je pao mrak. Napravila sam kafu, sebi samoj, zagledala se u jednu tačku i shvatila kako je nekad u stvari neophodno biti sebična kučka. Nekad žalim što se nisam tucala više, što nisam više ignorisala, što nisam izgovarala sve ogavštine koje su mi padale na pamet, što nisam ....
No, onda ne bih bila ovo što jesam: JA.
O čemu bih pisala, da sam na koncu, svima rekla šta mislim?
Eh.
Udahnula sam zamišljajući da pušim i uzela gutljaj kafe.... Stisnula sam kolena i pomislila, kako bih volela da si tu. Ti, da mi pospešiš proizvodnju seratonina.
I ope' je mrak i duva vetar.
Zvono na vratima. Očekivala sam je. Nismo se videle brat bratu sto godina, ako ne i više. Na vratima me grli i poskakuje. Poskakujem i ja a nemam pojma zašto. Poskakujemo zajedno, dok nam se sise ujednačeno tresu. Istim ritmom.