... Ponekad sanjam stvarnost...

Friday, March 6, 2009 - Khm

Kasno je. Osećam kako se grčiš pored mene. Izgovorio bi ono što se ne izgovara, prećutkuješ ono što oboje znamo. Mislim, stvarno bi bilo bespotrebno i glupo da progovorimo.
Osećam tvoje prste na glatkom mestu, Prepuštam se maštarijama, jer samo one, u momentima kao što je ovaj, pomažu da se dosanja stvarnost, jer ja ponekad sanjam stvarnost.
Jebiga.
Neki moju ljubaznost shvataju pogrešno. Pomisle kako je ta ljubaznost ključ do mojih gaćica, pa bi se malo poigrali i pobegli? A - a.
Vazduh je suv. Svako trenje mi pričinjava bol. Osećam ubode po sebi, čekam krv da prokulja iz svake pore na mojoj koži. Onda bi ljubio moju krv. Onda bi tucao svaku kap moje krvi. Ne, ne bi primetio da me nema.
Jebiga.
Noć se uvlači u moje oči. Prisećam se filmova u kojima sam gledala mrtvace sa crnim očima. Bez beonjača. Dobro, to je film, umetnička sloboda.
A šta je sa mojom slobodom?
Noćas je vetar slatkorečiv. Sere ispod mog prozora, lupkajući o roletne romantične sonete od kojih dobijam grčeve.
Piški mi se. Hladne pločice su odličan sedativ. Svaki korak me smiruje.
Praskozorje konfuzije?
Želim ti glupu i laku noć. Želim ti staklo pod prstima umesto mesa. Želim ti požudu koju ne možeš da obuzdaš i zid pred tom požudom. Mrvice sebe samog.
Uživati je dozvoljeno, ali ne možeš uvek i stalno da uživaš na veresiji.