Wednesday, February 18, 2009 - Gdeževu :)
Sećam se, nisam imala više od pet godina, kad je nana počela da se raspituje po familiji, kod njenih sestara najviše, ima li ko da je lud u nas? Nisam odmah shvatila zašto toliko frke oko tog pitanja niti šta znači biti lud. U stvari, znala sam šta znači bit lud: lud je onaj ko se napije kad ga žena ostavi i ode sa nekim tipom iz grada, pa onda taj lud i tako pijan zapali pun čardak suva ku'ruza! Imala sam, kako rekoh, pet godina i nisam imala ženu da me ostavi. A nisam ni pila, stoga, nisam mogla biti luda.
Sve je počelo, jednog kasnog, letnjeg popodneva, kad me je mama zatekla kako sama sedim u dnu bašte i gledam u nebo. Na pitanje šta radim tu sama i što se ne igram s drugom decom ( k'o sva normalna deca ), rekla sam joj da gledam kako Sunce ide na spavanje. Sećam se zabrinutog pogleda a onda besa u glasu da se odmah tornjam odatle i da ne budalim. Međutim, mene misli o uspavanom Suncu nisu napuštale a ni o brdu za koje je one zašlo. Vratila sam se u kuću i rekla mami da ću se jednog dana probuditi na tom brdu kao neko drugi.
Briznula je u plač, a nana me zabrinuto pogledala i pitala mamu hoće li mi salivati stravu. Htela sam da joj kažem:"Jeboga baba, pa ne možeš mi salivati stravu za maštovitost!" Ali, nisam joj to rekla, jer nisam znala da to treba da kažem ( eh, da mi je bila ova pamet ).
Od tog momenta su počela moja progonstva. Od tog momenta počinje mećava pitanja ko je lud u familiji. Kako do odgovora nisu došle i kako mi je u samo jednom danu tri put salivala strvu, zaključile su obe, da moraju sazvati konzilijum od tetki i baba tetki. Ishoda se ne sećam.
Znam samo da sam bila proglašena "drugačijom".
Sa tim živim do dana današnjeg.
***
Danas je padao gusti, ucugani sneg. Padao je iz svih mogućih uglova, vlažan i bezobrazan. Širom sam otvorila terasu da se izluftira od podvarka ( jer mi napa nešto ne fercera kad je ovo jelo u pitanju ), a moja Princeza je uzela jastuče ( najmekše ) sa kreveta i sela na pragu terasu. Pitala sam je ( u sred deževu-a ), šta radi? Rekla je vrlo ozbiljna da gleda kako pada sneg.
Nisam počela da plačem niti sam poželela da joj salivam stravu. Donela sam njeno ćebence bez kog nam nema života i ogrnula je, a onda sam sela pored nje. Zajedno smo gledale sneg i dogovorile se da pravimo Sneška Belića.
Dogovorile smo se i to, da ćemo se jednog dana probuditi na onom brdu. Kao neko drugi.
|
