... Ponekad sanjam stvarnost...

Tuesday, February 17, 2009 - Krho

kako je sve krhko. Paperjasto. Dodirljivo - nedodirljivo.

Stoji preko puta mene, plave kose i prljavih uvojaka. Siva, nekad svetlo smeđa kapa, stoji mu nahero. Proviruje crveno, od hladnoće, uvo. U kaputu, bar dva broja većem nego što mu treba, izgleda tako sitno. Taj visoki, plavi čovek, otac dvogodišnjeg dečaka, mi govori. Gledam ga širom otvorenih očiju i pokušavam da ga pratim. Čujem strašne reči. Koči mi se kičma. Samo vidim pozadinu, koja se munjevitom brzinom vrti, tik pored njegovog uveta.
U momentu mi se plače, ali ne smem.
Gledam njegove ogromne, najogromnije plave oči, zakrvavljene od plača.
Ne znam da li da ga uhvatim za ruku i posednem da popijemo čaj. Ne znam ni da li zagrljaj pomaže.
Ništa ne znam.
Pita me za pidžamu i za neku klopu.
Ispraćam ga. Žuri da ne prođe poseta.
Tresu mu se ramena u odlasku. Tresu se i moja ramena. I brada. I celo telo.
Zatvaram vrata u izdajnički toplom stanu. Grize me savest što ne mogu tu toplinu poslati i tom mališi, koji će ovu crnu, snežnu noć provesti sam. Potpuno sam.

Sedim.
Iz mene probija tupa bol. Srce mi za momenat staje jer nemam vazduha. I sve se opet vrti. U krug... u krug... u krug.
"Spasi ga" šapućem... a onda tu dramu pretačem u reči, da bar na kratke momente doživim slobodu. Pomisao na malu, plavu glavicu koja miriše na ustajalo i smog, u meni budi želju da ga privijem tamo gde privijam svoje dete. I ne mogu da stanem...
Ne mogu da odvežem ruke. Ni da povežem misli.
Sutra?
Sutra je novi dan. I guess?