Thursday, February 19, 2009 - Srela sam

je nedavno posle mnogo, mnogo godina. Nisam je prepoznala odmah, ali, pošto sam se zagledala u njene crne oči dok me je pitala da li je se sećam... setila sam se. Oduvek je nosila dugu, predugu kosu. Uvek je vezivala u rep. Bila je povučena i nikad se ni sa kim nije družila. Nije ni samnom, zato mi je njena rekacija na susret samnom bila više nego čudna. Toplo me je pozdravila i počela da me ispituje: gde sam, šta sam, s kim, dete, fakultet, posao... sve. Odgovarala sam kao na kvizu, bez kviska, bez pomoći prijatelja, bez zamene pitanja. Upijala je svaku reč tim očima. Zaličila mi je na srnu. Ne znam zašto.
Po starom, lošem običaju nisam je ništa pitala. To sagovornicima uglavnom komunicira da me ne zanimaju ( što nije uvek slučaj ). Njoj nije smetalo. Zgrabila me je za ruku:
- Idemo kod mene na kafu.
Iskreno, nije mi se išlo. Rekla sam joj da imam mnogo obaveza ( što nije bila laž ), ali mi se više od svega nije išlo. Bila je uporna. I uspela je. Izgleda da padam na upornost.
Živi na jednom od Limana, na petom spratu. Garsonjera. Dočekala nas je njena mama i dvogodišnji sin. Predstavila mi ga je kao Luku. Okati, čupavi dečkić je odmah ponudio svoje dupe u moje krilo. Rado sam ga uzela kao taoca. Mirisala sam mu teme i uživala. Na mene je delovao kao sedativ. Držao je u ruci bubamaru koja je pištala. Zvuk koji je uspeo da zagluši težinu daha tog doma. Ona je trčkala gore - dole. Napravila kafu. Donela Noblice. Vodu. Sok. Mama je sela na taburet i ćutala. Sve vreme. Onda je nastavila da priča. Bila je udata, naravno za budalu, jer onog za koga je htela, ta spodoba na tabureu nije dozvolila, pa se onda udala za koga bilo. Žalila je što nije išla s nama na ekskurzije, što nije izlazila, što se nije družila, jer danas nema nikog osim Luke i te babe. Ćutljive.
Fakultet je batalila, nije imala para da završi. Radi u nekom butiku u Jevrejskoj. Da svratim nekad, rekla je, često ima akcija. Pitala me je kako je moja mala, kako suprug, kako život. Sad je očekivala detalje. Detalji su bili kost u grlu:"Sve je dobro. On radi u jednoj firmi već duže vreme, ja radim u jednoj firmi već duže vreme, faks sam napokon privela kraju, idem na specijalizaciju, Princeza je dobro, raste..." I to je bilo to. Osećala sam se kao popišana. Usrana. Utrnuta. Zaboleo me stomak.
Kroz njen prozor se nazirao park ovijen sivilom popodneva. Zima je grickala nebo, zalogaj po zalogaj, a ja sam bila kiselina za varenje iste.
Čavrljala je.
Tako je očajnički želela da bude srećna, a ja sam tako očajnički želela da ona bude srećna.
Od čega sreća zavisi?
Od nas samih? Drugih? Okolnosti? Novca? Posla?
Od čega jebemtisunce?
Ko je diktira?
Nisam imala šta da joj ponudim. Na vratima je počela da plače i šapuće:"Jebote Trešnjo poludeću. Ova mi kučka pije krv! Ne mogu da živim od nje. Koja sam ja budala, koja sam ja budala!" Njene su se reči gubile u ovratniku mog kaputa, gde je zabila glavu i plakala u veštačko krzno puno smoga. Držala sam ruke na njenim lopaticama a ona je jecala.
A onda sam pobegla. Kao zec kroz maglu. Gde bilo.
Istog tog popodneva, u zelenom kupatilu pod slabim svetlom po spostvenom izboru, dugo, dugo sam spirala čemer koji sam ponela. Iz dnevne sam čula vrisku:"Ostavi mi kroasan!"
Smejala sam se kroz suze kao poslednja ..čka. Nisam bila sigurna u to šta osećam.
I dalje sam se pitala isto pitanje. Sreća?
Je l' to neki švedski sto života pa od toga napunimo tanjir drangulijama, ili je to polupansion pa ako stigneš na obrok stig'o si. Ako okasniš, ostaješ gladan.
Ne znam.
Stvarno ne znam.