Tuesday, February 3, 2009 - Dušo aj lov ju

i pijana sam. Pijana od sivila januara i ružnih vesti koje svaki dan pristižu. Dobro, danas već nije januar, ali sivilo me prati k'o gladni pas. Lutalica. Što ga više otresam i mlatim, sve se više približava. Želi me. Gladan je.
I ja sam gladna, ali o tome niko ne vodi računa. Pa ni ja. A ni ti.
Nema te.
Ma ne, nije da bih sad ja tu sa tobom nešto ćaskala i ne, ni pod tačkom razno ne bih sa tobom popila po čašu vina uz sveću, onako do pola dogorelu koja miriše na april. Nikada to sebi ne bih uradila.
I ne bih te dodirivala i ne bih se smejala, smeh je zarazan. Možda se, ne daj Bože nasmeješ, onako od srca, pa padnem mrtva na mestu od tog zvonkog zvuka. Kog ne čuh. Nikad.
Naravno da ne bih naslonila glavu na tvoje rame i gledala u plamen kako titra do plafona, jer to nije In, znam. Ne bih ti mazila unutrašnji deo podlaktice i ne bih, svako malo, zagnjurivala glavu u tvoje grudi. Da te omirišem. Osetim. Zapamtim. Poželim.
Ni ti ne bi dozvolio da ti se približim. I nemoj.
Distanca je najbolji lek protiv glavobolje.
I ništa mi ne nedostaje večeras. Samo ti.
I nemaš pojma kako je bezveze kad te nema. Kako sve nešto zveči oko mene dok pokušavam da zauzmem pozu "baš me briga". Nemaš pojma.
Nemoj ni slučajno da pomisliš da mi je stalo. Jer nije.
Nije mi stalo, ni malo.
I nemoj, božmeporsti, da pomisliš slučajno, da ovaj post ima veze sa tobom.