... Ponekad sanjam stvarnost...

Sunday, February 1, 2009 - " ... Znaš

Trešnjo, jebeš proleće koje dočekah sam. Jebeš i zelenu travu i zrikavce koji me uspavljaju dok san neće na oči. Pred moji oči izlazi tvoj lik iza "one" maske. Nad mojim licem lebdiš. Gola. Pokušavam da dohvatim tvoje grudi ( sise prim.prev ), da ti zagrizem nebrekle bradavice do krvi i da te poližem, da popijem svaku kap tvoje krvi dok god je ima. Gde god. I ne mogu da te dotaknem. Nikako. Ti samo lebdiš i ne daš mi da spavam. Osećam tvoj miris. Odnekud dolazi miris tvog parfema pomešan sa mirisom tvoje kože i želim, tog momenta više od svega, da zavučem svoje lice pod tvoj pazuh i umrem, ako mogu. Umrem. I zamišljam onda dok te gledam, kako se polako spuštaš na moje umorno telo i kako me obgrliš nogama oko stomaka... i onda krene ona muzika i onaj jebeni ritam uz koji bih opet, da mogu, umro za jedan tvoj uzdah kad se nebo cepa kao masni pak papir.
Trešnjo, ako i večeras ne budem mogao da spavam, ako te i večeras budem gledao kako lebdiš nad mojim licem, sa tim tvojim bordo usnama i maznim mestima koja mi ne daš, kunem se svim svojim tekstovima koje ću tek napisati, da ću umreti u grču od bola. Stezaću ono mesto koje bi ti trebala da stežeš i crćiću. Kao pas. Kao dva psa. Kao pas i mačka. Kao ja, Trešnjo. Kao ja..."

Veče zaudara na prljavu vodu iz oluka, na vojničke čizme, na putne torbe neraspakovane mesecima, na ustajale peškire, slomljena srca, misli i na stvarnost.
Dobro ti veče.

P.S Ne zamerite na patetici. Trenutno je akutna. Proći će. To je samo svrabež na mestima koja se teško počešu.