Saturday, January 31, 2009 - Subota jutro

mirno kao miran san, a budna sam. Tišina. Samo misli koje ( bla, bla ) putuju ka nigde. Utrnuta, a i dalje u istom položaju jer me mrzi da se pomerim, sedim. Niko ništa ne traži od mene, niko me ništa ne pita. Gledam u skučeno prostranstvo urbanog života. Beton i gde - gde drvce. Golo k'o pogled. I jedan krov, sasvim siv i prljav a na krovu kesa doneta vetrom. Kažu, padaće sneg.

"... a ti me greješ dok po nama veje. Ljubim te u donji deo brade, jer tako zagledan u nebo koje se ne vidi od snega, ne nudiš mi usne. Pričam ti o tome kako ćemo dočekati starost u našem starinskom domu i kako ćemo deliti lekove za pritisak, dok čekamo unuke da nam stignu za praznike iz neke pizde materine sveCke. Smeješ se i svu me protresaš. Govoriš mi da previše sanjarim i da to nije dobro za stvarnost a ja ti govorim da nemaš pojma šta je stvarnost... Stvarnost je sve ono što ja zamislim da jeste..."

Tu se slika pregiba na nemogućim mestima i ti nestaješ. Vraćam se u subotu 31. januara 2009. i zavlačim noge pod guzicu jer mi je hladno.
Dodirujem mesto na kom je trebao biti tvoj dodir a nešto kasnije, ali ne mnogo, tonem u tvoj san.
Zapadao je sneg.