Friday, December 12, 2008 - Još jedna glupa priča III

Samo tako. I otišao je. I opet se nije javljao mesec dana, i opet sam uletela kod njega u kancelariju. Bio je potpuno hladan.

-          Ne mogu da ti pružim ono što tebi treba. Ti si mlada, želećeš porodicu, ja to ne mogu.

-          Nisam ti to tražila.

-          Nisi sada, ali jednog dana ćeš tražiti. I ne možeš onako... da mi kažeš...

-          Šta?

-          Pa to... da me voliš. Ja tebe ne volim. Ne mogu da ti uzvratim. I to je to.

-          Lažeš Đorđe.

Pogledao me je nemoćno i rekao:

-          Lažem. To je jedino što radim kako treba.

Otišla sam u nameri da mu se više nikad ne javim. Pederčina, pomislila sam, šta je on umislio?

A onda mi đavo nije dao mira pa sam počela da čeprkam o njemu. Njegova je žena doktorica. Poznata. Pedijatar. Imao je sina. Sa dvanaest godina se utopio u Dunavu. Imao je silna priznanja...

Đorđe je bio skroz usamljen i prazan, kad bolje razmislim, ali sam ga volela. To nije bilo dozvoljeno. Nije bilo uredu.

Srela sam ga jedan dan na hodniku, zastala i rekla mu:

-          Profesore, ako Vam kažem da Vas ne volim, hoćete li popiti još jednu kafu samnom?

Klimnuo je glavom.

Kafa se desila. To je bila poslednja kafa koju sam popila sa njim. Ljubili smo se kao da sutra nikad neće doći. Držao me je za ruku, sklanjao mi kosu s lica, pričao mi o knjigama i pušio lulu. Gledala sam ga u nakani da upijem svaki momenat. Znala sam da je to zadnji put da ga vidim tako izbliza, zato sam nas uslikala telefonom.

Tu sliku i danas čuvam. Đorđe se iduće godine vratio za Beoograd i razveo se. Otišao je na njegov Dorćol, gde se i rodio i odrastao. Ravnica ga je gušila i ubijala, tako je govorio, a ja sam ga razumela. Ubijala su ga sećanja sa kojima je morao da živi.

Nemam pojma zašto sam vam ispričala ovu sramotnu priču. Mislim, mene nije sramota, ali drugi kažu da je sramota raditi ovakve stvari.

Ni danas se ne kajem. I još uvek ga, onako pomalo volim. Znam da je imao petnaest sedih dlaka na grudima i oštru bradu... i još uvek imam onu sliku na kojoj gleda u stranu i ne vidi se dobro od dima lule, a meni kosa još uvek miriše na vanilu i Old Spice.

Od onda do danas sam shvatila da ne znam da živim, ne znam da volim i da još uvek nisam srela nekog ko bar malo podseća na njega... Taj bi umeo samnom...

U stveri, jesam. Sretala sam neke koji su kao on. Svi su nestali.