Thursday, December 11, 2008 - Još jedna glupa priča II
Naterala sam ga odemo na još jednu kafu. Izabrala sam kafe koji se nalazio u pizdi materinoj, negde, gde nema teoretske šanse da nas neko poznat sretne. Izabrala sam mesto, na kom sam mogla da se uvučem u njega. Nije se branio. Sedeo je pomalo uštogljeno i igrao se mojom kosom, dok sam ja udisala miris njegove odeće:
-Tvoja žena koristi omekišivač koji koristi i moja mama. I zašto stalno nosiš te uštirkane košulje? Znaš kako bi ti dobro stajao jedan džemper, pre neki dan sam ga ošacovala.
Počeo je da se smeje.
-Nikad nisam radio... ovo...
-Nisam ni ja.
I onda smo se ljubili, dugo, dugo. I opet smo pili kafu i opet se ljubili. Bila sam gladna, pa sam naterala uštogljenog Đorđa da jedemo pljeske u „Leskovačkom roštilju“. Bilo ga je sramota, videla sam to, a ja sam uživala u tome. Meni je bilo lepo. Terala sam ga da radi sve ono što nikad nije, a verovatno mu je padalo na pamet. Ponovo me je odvezao kući ali sam ga ovog puta pozvala da se popne gore. U kuli, na desetom spratu je bio moj mali stančić, nasleđen od oca. Bio je smešan dok se skidao. Imao je stomačić i smešne gaće, još smešnije čarape. Sedela sam gola na fotelji i kikotala se. Prigušio je lampu, klekao ispred mene i onesvestio me. Ljubila sam mu dlanove, oštar vrat, ramena, mišice. Bio je divan, drugačiji, jak, povučen i sebičan. Dopuštao mi je da mu radim sve što sam želela, a nakon iscrpne večeri, sedeli smo goli,gledali televizor i pili vino.
I eto, to je bio Đorđe. Matorac u kog sam bila zaljubljena. Smireni matorac, melem za mene.
Volela sam način na koji me smiri kad se usplahirim zbog nekog problema. Volela sam njegove podrugljive pošalice na račun mog PMS-a i način na koji me je kulirao kad sam takva. Volela sam što mi donosi mandarine kad sam bolesna i vidim da brine. Vidim te sitne borice oko tih prelepih očiju, kako se prodube i pita me da li sam dobro? Volela sam njegove sintetičke čarape i smešne gaće, mirisne podkošulje, njegov sivi kaput i šal na kocke. Njegove kožne rukavice namazane Niveom. Sve sam volela, osim, što je umeo da nestaje. Danima da se ne javlja. Sedmicama da ga nema, ja premirem. Čekam. Gledam u telefon i molim ga da zvoni. Proveravam poštu. To su bili njegovi načini da prekine. Glupavi sasvim, a onda, bio je dovoljan susret na hodniku i ponovo se vrati.
Jedno popodne je sedeo kod mene u fotelji a ja sam mu sedela u krilu. Slušala sam njegovo srce i mirisala njegov duvan. Vanila.
