Wednesday, December 10, 2008 - Još jedna glupa priča I
Moje ime je sastavljeno od sedam slova, od toga je jedno duplo. Imam zlatnu kosu i maslinaste oči. I imam mladež da levom ramenu i ružičaste usne... i ne znam da volim. Nikad nisam ni umela. Možda samo jednom... davno... pre nekoliko godina.
Đorđe je bio moj profesor a ja sam bila zaljubljena u njega. Bio je srednje visine, srednjih godina i srednjeg izgleda, ali je imao najluđe oči na svetu i uvek je mirisao na Old spice. Uletala sam kod njega u kancelariju, tražila bezbroj konsultacija, piljeći u te njegove sive oči do ludila i nazad. I ne znam, stvarno ne znam od kuda mi opsesija čovekom koji može otac da mi bude, ali je bila tu, rodila se. Đorđe je to znao. Uglavno me je ignorisao, ali, u momentima kad nije, činio je to vrlo prisno. Na jednoj od konsultacija me je pozvao na kafu. Nije bilo posebnog uvoda. Pili smo kafu i pričali. Moje lucidne ideje, da budem groteksno iskrena i sablažnjavam ljude, uvek me pohode u momentima kad to nije potrebno.
-Đorđe, odmah da te upozorim: moja leva sisa je veća od desne, a obe vise.
Pogledao me je blago iznenađen izjavom i rekao:
-Ja nemam jedan testis.
Smejala sam se do suza. Zašto? Ne znam. Nemanje jednog testisa nije smešno, ali mi nije smetalo. To veče me je odvezao kući. Isključio je motor i gledao ispred sebe, ja sam gledala u njega.
-I sad šta? Platio si mi kafu, ispričali smo se... i?
-Pa ništa Mila ( to mi nije ime, to je epitet od kog se preznojim ), idemo kućama. Želim ti laku noć.
Izašla sam iz auta i poželela da mu zdrobim onaj jedan testis. Napravila sam dva koraka i čula motor kako urliče. Vratila sam se, otvorila vrata i tako ga poljubila da sam osetila kako će se srušiti. Njegov je dah mirisao po duvanu koji je stavljao u lulu, brada mu je bila prošarana sedama i ja sam ga želela. Jako. Nije se branio, a ja nisam mogla da prestanem. Ulična svetiljka je, kako to već biva u ovakvim pričama, pomno svetlila u njegove sive oči i usne, oivičene mojim ružem.
-Oženjen sam, rekao je glupo.
-Znam.
Okrenula sam se i otišla. Nisam ga videla dva dana, toliko sam izdržala, a onda sam, treći dan uletela u njegovu kancelariju i poljubila ga. Isto kao ono veče. Bio je hladan, znam da se borio. Nije hteo, a hteo je.
-Vidi, rekao je, ovo nije priča Mome Kapora, ti nisi Una, ja nisam...
-Znam jbt, nisam toliko odlepila. Sve je ok. Zašto se toliko otimaš?
-Rekao sam ti.
-I to znam, ali zašto si onda otišao samnom na kafu ako ne želiš, ako ne možeš?
