Tuesday, December 9, 2008 - ***

Mrzim datume, rezimee, gledanje u sat, čekanje, čekanje, čekanje.

Mrzim kukavice i one što krenu, daju mrvicu pa se povuku. Čke! Čke sa maskama opasnih i jakih, a ispod toga puter. Užegli.

Mrzim praznike, bespotrebno trošenje novca na tone hrane dok tamo negde neko gladuje i glupa pitanja: gde ćeš za Novu Godinu? Šta gde ću? U Honduras s jednim predobrim tipom koji ne zna da čita i piše ali... ima dobru dušu ko nanin lebac u nedelju ujutru. Rumen, svež i mirišljav.

Mrzim telefone i pritisak da moram da imam jedan, jer jbt, niko ne može drugačije nego samo telefonom da komunicira. Mrzim sms poruke tipa: gde si? U pms sam. Ili: jesi dobro? Jesam, a i da nisam, zar bih to rekla u sms poruci? Budale. Nemam telefon i neću ga imati do februara.

Mrzim zavidne, glupe i plitke žene. Odsekla bih vam kosu i sprala te tone šminke, naterala vas da čitate i masturbirate ili nađete nekog građevinca da vas dirne u dušu! Zabranila bih vam španske serije i ostale gluposti kroz koje gledate život. Tuke.

Mrzim fudbal, zvono, interfon, semafor, autobuse, onkologiju, laboratorije, posmtrnice izlepljene na banderama, izbledele, crno – bele. Kerove lutalice. Ofucane mačke na kontejneru.

Mrzim reč glad, žeđ, strah, dnevnik.

Mrzim dead line: napiši, napiši, možeš ti, ali ako bi mogla malo da izmeniš kraj. Ne mogu. Ne mogu. Na kraju se umire. Tačka k’o ringla. Kod mene svi na kraju umru, u svakoj mojoj priči.

Bojim se smrti jbt.

Zagrli me, molim te. I ljubi me u teme i reci, tako ti Božice, da će sve biti uredu i da me nećeš dati ciganima čergarima da me vucaraju po drumovima... ma da me nikom nećeš dati. Osim sebi.

Hajde reci.

Reci!