Gradilište to i to. Mnogo ljudi. Razbacane palete o koje se saplićem. Prašina, bela, lepljiva prašina. Po mom crnom kaputu i crnim čizmama. Zavlačim ruku u džep. Duboko, još dublje. Postava puca. Po šavovima. Stežem pesnicu i osećam sopstvene nokte kako paraju kožu. Mislim da mi dlan krvari.
Prilazi mi jedna starija Gospoja da se žali. Ona misli kako nije fer da Gospođa ispod nje ima terasu a ona nema. Tačno tako Gospođo, život je nefer, život je kurva. Šta sad? Počnite da se kurvate, to ume da prija. Jbg. That’s life. It stinks some times. It does, big time.
Gospođa uporno ide zamnom i hvali mi parfem. Osećam neodoljivu želju da je raspalim po gubici. Mrzim ulizivanje. Znam da mi je parfem dobar ali zbog toga što to znam, i zbog toga što se i njoj sviđa, terasa se neće roditi. O tome je trebala da brine pre početka radova.
Imam čvor u želudcu. Veliki čvor.
Misli me prže. I prže. Prolazi mi njen lik pred očima, njegov lik. Crno – belo. Onaj neobjašnjivi osećaj da gubim. Samo šta? Koga? Mislim, da li sam nju-njega zapravo i imala? Za momenat? Dva? Tri? Misli... gazim po užarenom asflatu bosa, sedam golom guzicom u sneg, trnu mi zubi od ledene vode. Takve su to misli, misli koje mislim a ne želim da ih mislim.
Podkrada mi se osmeh. Gospođa je uporna za desetku. Otresla sam je fino. Kao slinac u palomu, ne o beton. To nikad nisam umela da radim.
Izlazim sa gradilišta i tražim upaljač. Jebeni, mali, crveni upaljač u velikoj, jebenoj, crnoj torbi. Nema ga. Nema ni cigareta. Čika me nudi nekom debelom cigarom koja mi već smrdi pri samom pogledu na crvena slova ispisana na kutiji. Neka hvala. Više volim da apstiniram nego da ispušim nešto čiji sadržaj ne znam.
I sad šta?
Odvezla sam se u kancelariju po malo mira. Ništa od toga.
Sakrila sam se u jedan u kutak iz kog vidim zgrade. I prozore. I malo neba. Još uvek sam osećala grč, grčevit grč. Bolni grč.
Zapalila sam tu moju cigaretu i duboko udahnula:“Zaista, koliko toga u ništa u stane?“ Njene reči.
I još uvek me grči grčevit grč. I opet je mrak. Jbt. Baš, baš, baš.
