Monday, December 1, 2008 - T I Š I N A

... rano jutro kao slap, ulazi u sobu, da l' si ikad pitala tamne senke zidova, ujutru gde odu? ...

P je otišla svojoj kući. Zaboravila je jedno braon maramče na uzglavlju i svoj miris na jastučnici. Nedostajeće mi ta uštogljena žena, moja jedina santa leda, od koje sam i nasledila taj dar hladnoće.

Ostavila je svoj trag u mojoj kuhinji u vidu besprekorno izribanih pločica. Moje gaćice, koje inače naziva krpicama od 1cmx1cm je uredno složila i rekla da bih trebala da nabavim „normalan" veš. Prehladiću jajnike.

Obožavam je.

Napolju je mrak. Mrk i gust. Trebaju mi nečije beonjače za malo svetla. Čujem komšijske kerove kako laju. Neuobičajeno za grad, zar ne? Čuti životinje, osim ljudskih.

Jbt P je imala pravo, žiga me srednji jajnik. Ova dva ne. Pre'ladila sam se.

Ne spava mi se, ali mi se sanja, neka mirisna koža na mojoj. I jede mi se nešto opako ljuto. Jako ljuto.

I nerviraju me ljudi koji pišu da li zajedno.

Od svih slučajnih prolaznika, nabasala sam baš na tebe, ili ti na mene? Ili mi nas nas?

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probudjena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.
Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...
Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Želja – Dragana Konstantinović

P.S Ovaj kompletno budalasti post nastao je jutros, ranom zorom. Vidite kako sirove misli u stvari zvuče najiskrenije?