8/2/2008 - Ako jednom ne odgovorim na mejl...

Gde si, Neb,

izvini, malo kasnim s odgovorom, ovih dana sam stalno u gužvi... dođem kasno s posla i pride dovučem brdo nekih papira, pita me đole - tata, šta ti je to... kažem mu, sine, to je tatin domaći zadatak, kao kad tebi učiteljica da zadatak pa ujutru moraš da joj pokažeš šta si uradio.. al klincu sumnjivo, zna da ga foliram, pitam me kako to kad ja ne idem više u školu... šta da mu kažem... al shvatiće jednog dana, mada bih jako voleo da ne mora, valjda dotle prođu sve ove jebene tranzicije, integracije i transformacije...

izvini onda za stonse, definitivno nisam mogao da uklopim taj cert, da ne pišem sad što, morao bih da psujem, znaš i sam.. još teže mi je kad se setim kad smo onda dok su nas šibali ovi agresori (uu... zar se mi već toliko dugo znamo?) pravili listu sf stvari koji bi u srbiji mogle da se dese... onda je na našoj listi pre koncerta stounsa bio čini mi se samo žešći sajns-fikšn da nam ne trebaju vize za svet; eto, prvo dočekasmo, al za ovo drugo ćemo malo pričekati...

inače, ok sam, ponekad imam te jebene glavobolje, kažu mi da sam to genetski nasledio od keve, kao neku migrenu... što genetski ne nasledih vreme u kojem su matorci živeli, majku mu... e, da, tijanu su primili za stalno u onoj firmi što sam ti pričao, mali raste, seja se verila to znaš.. ko ti kriv kad si oklevao :) ako ti se ne javim na mejl dugo nemoj odma da tripuješ da sam avanzovao u ove savetnike po kabinetima, znaš i sam da jedino što o tome dobro mislim jesu njihove plate... ma, nisam ja te sreće.. a možda je i bolje tako...

ajd javi se kad stigneš, ni ja bre ne koristim više te chatove... nema se vremena.. al za prave prijatelje, još iz onih dana, valjda još uvek vredi i ovaj mejl?

pozdravlja te tvoj drugar mladen

Ne pišem mejlove. Ranije je bilo drugačije. Kupiš deset sati pa ih krckaš mesec dana, eventualno dve nedelje, ako ti uleti neki tiket. Ne znam ni gde sam upoznao sve te internet prijatelje kad nisam visio po tim blablaonicama. Al, ono što sam upoznao, vredi. Sve manje se dopisujem, to je kao s društvom iz gimnazije, ali smo tu, javimo se, prepričamo par bitnih epizoda kako onaj drugi ne bi izgubio nit naše životne priče. Neke sam upoznao, s nekima išao na demonstracije, na pivo, na koncerte, a neke druge sam znao samo preko mejla... i to mi je bilo dovoljno.

Neke s kojima živiš celog života naposletku i ne upoznaš, onako, izistinski, a opet, neke kojima oči nisi video, upoznaš do najfinije pređe od koje je ljudska duša izatkana, do poslednjeg ostatka. Mladena sam upoznao još devedesetosme, obezbedio mi je hosting za sajt preko firme za koju je tad radio i to onda kad ni ovi što to naplaćuju nisu smeli. Ni sam ne znam zašto je to uradio, ali me je sigurno time kupio za ceo život. To je onaj trenutak kad prestaje kalkulacija, realno stanje stvari, kad s jednim ma, ko im jebe kevu odagna sve sumnje, svaku prepreku.

Usledila je devedesetdeveta, pa svo ono ludilo, sedeli smo noću i četovali, obilazili sajt baze u Avianu dok ga nisu učinili nedostupnim za javnost, bilo je to vreme besplatnog dial-up neta, savršenog proleća i bajkovitih majskih noći koje su mirisale na procvetale drvorede i opasnost. Tijana mu se porodila dan pred bombardovanje, pisao mi je da ga ne plaše ni bombe, ni mobilizacija, već samo to šta će jednog dana reći klincu kad bude shvatio u kom trenutku su ga doveli na ovaj svet. Pisao mi je o mlađoj sestri, Maji, koja je moje godište, studentkinji srpske književnosti, ona nikako nije bila od tih net frikova kao što smo bili mi, pa sam ga zezao kako je on, u stvari, krije od mene.

Govorio je kako jedino ona i ja znamo naizust ceo Lament nad Beogradom i Crnjanskog, uopšte. Ja sam joj preko njega slao neke preporuke za čitanje: Vasićeve Crvene magle, Vinavera, i čitavo društvo zaboravljenih srpskih pisaca između dva rata, ali je nikada nisam upoznao. Znao sam sve o njoj, i da joj je najbolja drugarica počela da se drogira i posle dve godine umrla od overduza, i da mesec dana nije izlazila iz sobe kad ju je ostavio neki skot. Priznao mi je da nikad neće preboleti kad joj je jednom udario šamar kad je toj drugarici u potpunom zavisničkom očajanju dala novac za dop. Par godina kasnije, kad je prebolela (Maja, a ne Mladen : on neke stvari nikad nije preboleo) i šamar, i tog skota i gubitak prijateljice upoznala je nekog Filipa, perspektivnog postdiplomca FON-a, čiji je ćale bio neki faktor u diplomatiji i posle kraćeg zabavljanja rešili da se venčaju...

U našem međuvremenu usledili su ozbiljniji poslovi, obaveze, novi putevi i nekako je sva ta komunikacija malo utihla, obostrano, prećutno smo proredili dopisivanje. Ja sam počeo da radim, nisam imao vremena za čet ili dopisivanje. Ponekad bi se neko od nas javio, bez pravila i redosleda. čitajući ta pisma saznavao sam za krštenja, drugom detetu koje je na putu, novom poslu, pa onda o Tijaninom spontanom; on je saznavao za moje veze i raskide, koncerte na koje sam išao, planine koje sam popeo. I ma koliko tu bilo podataka bitnih i datuma važnih za naše lične, životne istorije, opet, čini mi se da je ono najvažnije bilo u tim pismima s kraja prošlog veka, u stavovima i životnim principima, u snovima... I ta nit zajedničkih snova i životnih filozofija držala nas je u nekoj čudnoj, ali neraskidivoj vezi svih tih meseci bez mejlova između nas.

Poslednih godinu-dve sam i ja počeo da zabušavam, ne sam zbog posla, neko, nekako sam se odvikao od svih tih beskrajnih i besmislenih priča za koje nisam imao volje, ono iskreno i istinsko o meni bilo je u neotuđivom vlasništvu par ljudi među kojima je svakako i Mladen, i nisam hteo, ili imao šta?, više da ogoljujem, dovoljno mi je bilo što sam znao da tamo negde postoji neko ko čuva, u nekim skrivenim folderima svoje tišine, niz besmislenih, a opet tako jebeno ličnih, podataka o meni. Priznajem, bio sam i u nekom bednom osećaju samog sebe, ali svi to valjda ponekad imamo. Tražeći grešku koja sam negde u nekom od koraka napravio, išao sam za tim tragovima sebe rasutim svuda, u sebi, naposletku, i u mejlovima ljudima kao što je Mladen. Seo sam i napisao mu mejl...

Alo bre,

to što se ni ja ne javljam baš često ni malo te ne amnestira od obaveze da se bar ti povremeno javiš... Šta da ti kažem... Da sam znao da će ovaj kapitalizam (na srpski način) biti toliko surov ni u ludilu ne bih pokojnom dedi rušio svet idealnog društva po kojem su baždarili njegove vizije one komunjare. Eee... sad mi se odozgo sigurno onako kvarnjački smeje.. al, ako.. tako mi i treba...U međuvremenu se ništa bitno kod mene nije desilo, još uvek u one glupe net obrasce biram opciju “single”... I to što se ništa ne dešava, generalno ništa, me pomalo i plaši... Plaši me da ću ti i za jedno 20 godina napisati da se, eto, jebiga, u suštini ništa bitno nije desilo, a da je jedino bitno, poražavajuće bitno, to da smo sprcali tolke godine i ono... ništa.

Na pecanje ne pamtim kad sam otišo, Nikola me stalno zvao da idemo na Dunav, na taj njegov brodić, ono zabacimo, otvorimo pivce i gledamo Mančester - Everton, boli nas dupe.... al i on ukapirao i digo ruke. Jedino još ja ne kapiram neke stvari. Al dobro... Ne idem ni na planine, slabo nešto, ovi moji sve nešto kukaju, te ovaj uganuo članak na fudbalu, onom ne da žena, onom ostao diplomski, onaj juri neki posao... Nema ništa od nas. No.. šah u parku nam ne gine kad budemo u veselim sedamdesetim... Našim sedamdesetim. Ako dotle doguramo...

Javi se šta ima novo kod tebe... Pa bi mogli kad se malo popravi vreme da odemo u neku vukojebinu da odmorimo mozak...

čujemo se,

N.

Možda je prošlo par meseci od tog mejla. Dovoljno da zaboravim da sam ga ikad i poslao. I onda jednog dana, stiže odgovor:

Zdravo Nebojša,

ovde Maja, Mladenova sestra. Ne znam kako to ide u mejlovima, al u životu je još teže: Mladen je umro pre dve nedelje. Znam da ćeš to teško primiti, i izvini što ti to ovako saopštavam, ali nisam našla tvoj broj telefona da ti javim, iako to ne bi promenilo činjenicu da ga više nema. Jednog dana mu se slošilo na poslu, došla je hitna, posle su usledili neki pregledi, pa ponovni pregledi, testovi, svo to mučenje i neizvesnost i taj pogled specijaliste s onkologije koji nas je ubio pre nego što je to sve ubilo Mladena. Nastupilo je ludilo u našim životima i to je trajalo do pre dve nedelje. Od tad ne postoji više ništa. Toliko se sve brzo desilo da još uvek nisam sasvim sigurna da ne sanjam i da ću se jednom iz tog sna probuditi. On se žalio pre na te glavobolje, al mislim da to nema nikakve veze... Užasno smo, ne postoji osećaj da opiše sav besmisao ovih dana. Tijana i đole su kod mene i Filipa, lakše nam je kad smo zajedno, dođu Mladenovi i naši prijatelji i tamo sedimo i zurimo u prazno. Ja sam pre neki dan došla do njegovog stana, znam da se dopisivao s nekim prijateljima koje nije viđao često, o tebi mi je pričao stalno, bio si mu jako drag, i znate se dugo, pa sam htela da te obavestim, a i meni je lakše da bar na ovaj način pričam s nekim ko mu je značio. Volela bih da se javiš pa da dođeš nekad, da se konačno upoznamo. Nije hteo da se javlja bolestan nikome od vas, rekao je da je to ionako samo taj vaš virtualni svet, nije hteo da vas optereti svojom realnom sudbinom. Ostavio ti je i neke diskove koje je doneo iz Londona. Izvini još jednom što ti to ovako javljam, i što ti možda javljam uopšte, ali nisam našla tvoj broj ni među njegovim papirima a i disk je očigledno formatirao pre par meseci. Javi se...

Pozdavljam te puno,

Maja.

Ugasio sam računar. U tom trenutku, umro je jedan deo mene, jako realan, a opet neopipljiv, deo koji je on zauvek poneo sa sobom. Hteo sam da zaplačem, da se napijem, da nikad više ne napišem ni jedan mejl. Nisam znao šta da odgovorim Maji. Taj svet koji je ostao za njim nije bio deo mog sveta. A opet, znao sam o njemu hiljudu stvari koje oni nikad nisu uspeli da saznaju, znao sam o svim njegovim snovima i strahovima, o svoj težini onog neprežaljenog šamara. Jedino nisam saznao da li je pokušao da objasni klincu svu tragiku njegovog mladog života započetu rođenjem.. ili će to ostati na njemu, da sam traži odgovore jednog dana...

Razmišljao sam o tome šta ostaje za ljudima koji žive u ovom nestvarnom svetu kad jednom nestanu. Da li ostane samo zauvek neodgovoren mejl ili davno napisan blog koji više niko ne posećuje? Da li je to uopšte nekom bitno... Da li ti koji ovo čitaš zaista poznaješ mene ili u svim ovim redovima samo prepoznaješ tragove priče, koja je, negde duboko unutra, i tvoja priča, ako si dovoljno iskren prema sebi?

Nemam odgovor. Ili ga se plašim. Kao što se plašim tišine mejlova na koje nikad ne stigne odgovor.

--------

* svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je, u ovom trenutku, nebitna...