treca_smena https://www.blogoye.me/trecasmena/ sr Fri, 04 Sep 2026 07:48:41 +0200 BlogOye! Raznoranih zanimljivih stvari čovek može da nađe kopajući po internetu. Tako sam se vođen linkovima i pretragama obreo danas na jednom forumu. Pročitao par post-ova i palo mi na pamet da ih sažmem, izbacim po neki dosadan, ali ni jednu reč ne izmenim, lupim nickove, jer oni nisu ni bitni, i post-ujem ovde, u formi savremene forum-drame. Dakle, drama bi se zvala: "Forumaši u Nike patikama trče počasni krug" ... recimo. Vreme: ovih dana... Mesto: jedan internet forum.... Učesnici: forumaši (logično) - više komada... Tema: Bojkotujmo Jevrejske proizvode* ("J" je veliko - kao što stoji i na forumu... ajd što autor ne zna za pravilo :-ski, -ški, -čki, al mogao je bar zbog mržnje prema Jevrejima da ih časti malim slovom... no... idemo na radnju - prim.treca_smena)   forumaš1: BOYCOTT ISRAEL COMPANY LIST: AOL Time Warner, Apax Partners & Co Ltd , Coca-Cola, Danone , Delta Galil Disney , Estée Lauder IBM , Johnson & Johnson , Kimberly-Clark , Lewis Trust Group Ltd, L'Oreal , Marks & Spencer , Nestle , News Corporation , Nokia , Revlon , Sara Lee , Selfridges , The Limited Inc , Home Depot , Intel , Starbucks , Timberland , McDonald's  , Arsenal FC forumaš 2: Не трујмо се смећем које нам продају Јевреји forumaš 3: Још фали марка Кенвело. forumaš 4: Чуо сам да је и Роман Абрамовић јевреј. Онда би требало додати и Челзи. Дали неко зна нешто о томе? (i dalje bez pravopisnih intervencija - prim. treca_smena) forumaš 1: Nego sta nego je Jevrej! Bojkot Chelsea forumaš 4: A da ne zaboravimo BANKE! Svi oni direktno ili indirektno finansiraju malu, veštačku jevrejsku državicu i to naravno rade TAJNO, kao i sve ostalo jer to im je u krvi forumaš 5: Што се тиче дизнија јбг ,због дечурлије сам баш скупио лепу колекцију цртаних филмова(105)а има доста дизнијевих,но нема везе видећу која им је порука. forumaš 2: За време другог светског рата је Walt Disney снимио мноштво противнемачких филмова. forumaš 6 (forumašu 5): ЈБГ,и ја имам НОКЈУ... forumaš 7: Kompanija "Donkafe" je od 2005. godine u stopostotnom vlasništvu izraelske grupacije "Štraus-Elit"... Ljudi pazite šta pijete! forumaš 3: "Karnex" su takodje kupili jevreji. To je javna tajna. forumaš 4 (forumašu 3): могуће пошто нико нема представу ко је власник forumaš 8: Из горе наведених компанија и произвођача незнам шта више да купујем. ...Код кинеза? Њихова роба није јеврејска  forumaš 9:  Значи да разбијем телефон и купим кореанца. А Швепс треба додати на списак. Нестле јесте јешовански, а Милка (FoodKraft)?? forumaš 5: ADIDAS је исто Јеврејски! forumaš 10: Jedan jevrejski prozivod treba izbegavati vise nego ostale a to je Televizija.Treba biti sto manje zavistan do televizije. forumaš 11: ako je adidas jevrejski, onda je i PUMA pošto ove dve firme drže rođena braća! Za Reebok sam isto čuo ali nije provereno! BOJKOT! Nosićemo opanke! forumaš 12: Znaci ako vidite na bar cod-u da su prva tri slova 729 to znaci da je prozivod izraelski. Izbegavajte takve prozivode. forumaš 6: DELL Computers. Vlasnik Jevrejin Michael Dell forumaš 7:  Sto se tice DELL COMP. nije slucajno sto im je firma u Jevrejskoj Ulici u BGD.  forumaš 12: NARAVNO NIKAKO NE TREBA PRESKOCITI I TUBORG PIVO!!! SAMO SE PO NJIHOVIM MRTVIM REKLAMAMA MOGU NASLUTITI DESTRUKTIVNE JEVREJSKE PORUKE I BOLESNI JEVREJSKI DUH!!! forumaš 13: Знате ли који је најпродаванији прехрамбени продукт? Жвака!Највећа компанија "Wrigley" чак производи кошер жваке. На једном месту сам нашао да је сам Вригли био јевреј што ме само делимично изненадило. forumaš 10: НЕ ЈЕДИТЕ ЈЕВРЕЈСКЕ ЖВАКЕ! forumaš 9: Петиција против Викториас Секрета, јер секу шуме само тако и штампају каталоге (к`о) ненормални! forumaš 1: Гугл - оснивачи су Јеше. forumaš 14: Zbog toga i koristim Altavistu forumaš 15: jel Cocta jevrejska? forumaš 1 (forumašu 15): Заинтригирало ме ово твоје питање па сам мало прочачкао по интернету.Наиме кокту производи компаније Droga Kolinska d.d.,али 92% те компаније поседује Istrabenz d.d.Обе компаније су из Словеније.На челу Istrabenz d.d. је неки Игор Бачар,који је Словенац,тако да се може веровати да је то стварно Словеначки производ,али опет ко зна,све је могуће. forumaš 15: ....fala ti brate....odsad ce mi Cocta biti jos sladja forumaš 1: A ako ti isti Slovenci priznaju Kosovo?Ne bih rekao da će ti biti slatka. forumaš 16: Holiday Inn ! forumaš 12 (forumašu 16): Хотел је забранио улаз члановима немачке странке НПД (која је легално регистрована). И давао је паре за синагогу. За власнике хотела имам само једну поруку: Ми ћемо ипак остати оно што јесмо макар спавали на улици.  forumaš 17:  Svaki dan čovek nauči po nešto novo...   Negde iz daljine se čuje pesma: godine su proletele ej živote,ej mladosti šta će s nama sutra biti oj ljubavi oj radosti....   (Zavesa). ----------- * u naslovu korišćen deo teksta pesme "Komedija, tragedija, drama" (album "Oprem dobro" Ramba Amadeusa)   Thu, 10 Apr 2008 23:35:00 +0200 https://www.blogoye.me/trecasmena/39665/ Povlen. Jul dvehiljade četvrte. Upeklo ko u paklu, ranac se urezao u ramena. Gubimo letre vode u sekundi, probijamo se kroz neke kupinjake. Srećemo jednu babu uz put... - Kako je bako, upeklo danas? - Ugrejala zvezda... A vi deco, idete gore, na vrh? - Aha... - Šta ćete... kad se mora.... Sat, 09 Feb 2008 11:02:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/34091/ Gde si, Neb,   izvini, malo kasnim s odgovorom, ovih dana sam stalno u gužvi... dođem kasno s posla i pride dovučem brdo nekih papira, pita me đole - tata, šta ti je to... kažem mu, sine, to je tatin domaći zadatak, kao kad tebi učiteljica da zadatak pa ujutru moraš da joj pokažeš šta si uradio.. al klincu sumnjivo, zna da ga foliram, pitam me kako to kad ja ne idem više u školu... šta da mu kažem... al shvatiće jednog dana, mada bih jako voleo da ne mora, valjda dotle prođu sve ove jebene tranzicije, integracije i transformacije...   izvini onda za stonse, definitivno nisam mogao da uklopim taj cert, da ne pišem sad što, morao bih da psujem, znaš i sam.. još teže mi je kad se setim kad smo onda dok su nas šibali ovi agresori (uu... zar se mi već toliko dugo znamo?) pravili listu sf stvari koji bi u srbiji mogle da se dese... onda je na našoj listi pre koncerta stounsa bio čini mi se samo žešći sajns-fikšn da nam ne trebaju vize za svet; eto, prvo dočekasmo, al za ovo drugo ćemo malo pričekati...   inače, ok sam, ponekad imam te jebene glavobolje, kažu mi da sam to genetski nasledio od keve, kao neku migrenu... što genetski ne nasledih vreme u kojem su matorci živeli, majku mu... e, da, tijanu su primili za stalno u onoj firmi što sam ti pričao, mali raste, seja se verila to znaš.. ko ti kriv kad si oklevao :) ako ti se ne javim na mejl dugo nemoj odma da tripuješ da sam avanzovao u ove savetnike po kabinetima, znaš i sam da jedino što o tome dobro mislim jesu njihove plate... ma, nisam ja te sreće.. a možda je i bolje tako...   ajd javi se kad stigneš, ni ja bre ne koristim više te chatove... nema se vremena.. al za prave prijatelje, još iz onih dana, valjda još uvek vredi i ovaj mejl?   pozdravlja te tvoj drugar mladen     Ne pišem mejlove. Ranije je bilo drugačije. Kupiš deset sati pa ih krckaš mesec dana, eventualno dve nedelje, ako ti uleti neki tiket. Ne znam ni gde sam upoznao sve te internet prijatelje kad nisam visio po tim blablaonicama. Al, ono što sam upoznao, vredi. Sve manje se dopisujem, to je kao s društvom iz gimnazije, ali smo tu, javimo se, prepričamo par bitnih epizoda kako onaj drugi ne bi izgubio nit naše životne priče. Neke sam upoznao, s nekima išao na demonstracije, na pivo, na koncerte, a neke druge sam znao samo preko mejla... i to mi je bilo dovoljno.   Neke s kojima živiš celog života naposletku i ne upoznaš, onako, izistinski, a opet, neke kojima oči nisi video, upoznaš do najfinije pređe od koje je ljudska duša izatkana, do poslednjeg ostatka. Mladena sam upoznao još devedesetosme, obezbedio mi je hosting za sajt preko firme za koju je tad radio i to onda kad ni ovi što to naplaćuju nisu smeli. Ni sam ne znam zašto je to uradio, ali me je sigurno time kupio za ceo život. To je onaj trenutak kad prestaje kalkulacija, realno stanje stvari, kad s jednim ma, ko im jebe kevu odagna sve sumnje, svaku prepreku.   Usledila je devedesetdeveta, pa svo ono ludilo, sedeli smo noću i četovali, obilazili sajt baze u Avianu dok ga nisu učinili nedostupnim za javnost, bilo je to vreme besplatnog dial-up neta, savršenog proleća i bajkovitih majskih noći koje su mirisale na procvetale drvorede i opasnost. Tijana mu se porodila dan pred bombardovanje, pisao mi je da ga ne plaše ni bombe, ni mobilizacija, već samo to šta će jednog dana reći klincu kad bude shvatio u kom trenutku su ga doveli na ovaj svet. Pisao mi je o mlađoj sestri, Maji, koja je moje godište, studentkinji srpske književnosti, ona nikako nije bila od tih net frikova kao što smo bili mi, pa sam ga zezao kako je on, u stvari, krije od mene.   Govorio je kako jedino ona i ja znamo naizust ceo Lament nad Beogradom i Crnjanskog, uopšte. Ja sam joj preko njega slao neke preporuke za čitanje: Vasićeve Crvene magle, Vinavera, i čitavo društvo zaboravljenih srpskih pisaca između dva rata, ali je nikada nisam upoznao. Znao sam sve o njoj, i da joj je najbolja drugarica počela da se drogira i posle dve godine umrla od overduza, i da mesec dana nije izlazila iz sobe kad ju je ostavio neki skot. Priznao mi je da nikad neće preboleti kad joj je jednom udario šamar kad je toj drugarici u potpunom zavisničkom očajanju dala novac za dop. Par godina kasnije, kad je prebolela (Maja, a ne Mladen : on neke stvari nikad nije preboleo) i šamar, i tog skota i gubitak prijateljice upoznala je nekog Filipa, perspektivnog postdiplomca FON-a, čiji je ćale bio neki faktor u diplomatiji i posle kraćeg zabavljanja rešili da se venčaju...   U našem međuvremenu usledili su ozbiljniji poslovi, obaveze, novi putevi i nekako je sva ta komunikacija malo utihla, obostrano, prećutno smo proredili dopisivanje. Ja sam počeo da radim, nisam imao vremena za čet ili dopisivanje. Ponekad bi se neko od nas javio, bez pravila i redosleda. čitajući ta pisma saznavao sam za krštenja, drugom detetu koje je na putu, novom poslu, pa onda o Tijaninom spontanom; on je saznavao za moje veze i raskide, koncerte na koje sam išao, planine koje sam popeo. I ma koliko tu bilo podataka bitnih i datuma važnih za naše lične, životne istorije, opet, čini mi se da je ono najvažnije bilo u tim pismima s kraja prošlog veka, u stavovima i životnim principima, u snovima... I ta nit zajedničkih snova i životnih filozofija držala nas je u nekoj čudnoj, ali neraskidivoj vezi svih tih meseci bez mejlova između nas.   Poslednih godinu-dve sam i ja počeo da zabušavam, ne sam zbog posla, neko, nekako sam se odvikao od svih tih beskrajnih i besmislenih priča za koje nisam imao volje, ono iskreno i istinsko o meni bilo je u neotuđivom vlasništvu par ljudi među kojima je svakako i Mladen, i nisam hteo, ili imao šta?, više da ogoljujem, dovoljno mi je bilo što sam znao da tamo negde postoji neko ko čuva, u nekim skrivenim folderima svoje tišine, niz besmislenih, a opet tako jebeno ličnih, podataka o meni. Priznajem, bio sam i u nekom bednom osećaju samog sebe, ali svi to valjda ponekad imamo. Tražeći grešku koja sam negde u nekom od koraka napravio, išao sam za tim tragovima sebe rasutim svuda, u sebi, naposletku, i u mejlovima ljudima kao što je Mladen. Seo sam i napisao mu mejl...     Alo bre,   to što se ni ja ne javljam baš često ni malo te ne amnestira od obaveze da se bar ti povremeno javiš... Šta da ti kažem... Da sam znao da će ovaj kapitalizam (na srpski način) biti toliko surov ni u ludilu ne bih pokojnom dedi rušio svet idealnog društva po kojem su baždarili njegove vizije one komunjare. Eee... sad mi se odozgo sigurno onako kvarnjački smeje.. al, ako.. tako mi i treba...U međuvremenu se ništa bitno kod mene nije desilo, još uvek u one glupe net obrasce biram opciju “single”... I to što se ništa ne dešava, generalno ništa, me pomalo i plaši... Plaši me da ću ti i za jedno 20 godina napisati da se, eto, jebiga, u suštini ništa bitno nije desilo, a da je jedino bitno, poražavajuće bitno, to da smo sprcali tolke godine i ono... ništa.   Na pecanje ne pamtim kad sam otišo, Nikola me stalno zvao da idemo na Dunav, na taj njegov brodić, ono zabacimo, otvorimo pivce i gledamo Mančester - Everton, boli nas dupe.... al i on ukapirao i digo ruke. Jedino još ja ne kapiram neke stvari. Al dobro... Ne idem ni na planine, slabo nešto, ovi moji sve nešto kukaju, te ovaj uganuo članak na fudbalu, onom ne da žena, onom ostao diplomski, onaj juri neki posao... Nema ništa od nas. No.. šah u parku nam ne gine kad budemo u veselim sedamdesetim... Našim sedamdesetim. Ako dotle doguramo...   Javi se šta ima novo kod tebe... Pa bi mogli kad se malo popravi vreme da odemo u neku vukojebinu da odmorimo mozak...   čujemo se,   N.   Možda je prošlo par meseci od tog mejla. Dovoljno da zaboravim da sam ga ikad i poslao. I onda jednog dana, stiže odgovor:     Zdravo Nebojša,   ovde Maja, Mladenova sestra. Ne znam kako to ide u mejlovima, al u životu je još teže: Mladen je umro pre dve nedelje. Znam da ćeš to teško primiti, i izvini što ti to ovako saopštavam, ali nisam našla tvoj broj telefona da ti javim, iako to ne bi promenilo činjenicu da ga više nema. Jednog dana mu se slošilo na poslu, došla je hitna, posle su usledili neki pregledi, pa ponovni pregledi, testovi, svo to mučenje i neizvesnost i taj pogled specijaliste s onkologije koji nas je ubio pre nego što je to sve ubilo Mladena. Nastupilo je ludilo u našim životima i to je trajalo do pre dve nedelje. Od tad ne postoji više ništa. Toliko se sve brzo desilo da još uvek nisam sasvim sigurna da ne sanjam i da ću se jednom iz tog sna probuditi. On se žalio pre na te glavobolje, al mislim da to nema nikakve veze... Užasno smo, ne postoji osećaj da opiše sav besmisao ovih dana. Tijana i đole su kod mene i Filipa, lakše nam je kad smo zajedno, dođu Mladenovi i naši prijatelji i tamo sedimo i zurimo u prazno. Ja sam pre neki dan došla do njegovog stana, znam da se dopisivao s nekim prijateljima koje nije viđao često, o tebi mi je pričao stalno, bio si mu jako drag, i znate se dugo, pa sam htela da te obavestim, a i meni je lakše da bar na ovaj način pričam s nekim ko mu je značio. Volela bih da se javiš pa da dođeš nekad, da se konačno upoznamo. Nije hteo da se javlja bolestan nikome od vas, rekao je da je to ionako samo taj vaš virtualni svet, nije hteo da vas optereti svojom realnom sudbinom. Ostavio ti je i neke diskove koje je doneo iz Londona. Izvini još jednom što ti to ovako javljam, i što ti možda javljam uopšte, ali nisam našla tvoj broj ni među njegovim papirima a i disk je očigledno formatirao pre par meseci. Javi se...   Pozdavljam te puno,   Maja.     Ugasio sam računar. U tom trenutku, umro je jedan deo mene, jako realan, a opet neopipljiv, deo koji je on zauvek poneo sa sobom. Hteo sam da zaplačem, da se napijem, da nikad više ne napišem ni jedan mejl. Nisam znao šta da odgovorim Maji. Taj svet koji je ostao za njim nije bio deo mog sveta. A opet, znao sam o njemu hiljudu stvari koje oni nikad nisu uspeli da saznaju, znao sam o svim njegovim snovima i strahovima, o svoj težini onog neprežaljenog šamara. Jedino nisam saznao da li je pokušao da objasni klincu svu tragiku njegovog mladog života započetu rođenjem.. ili će to ostati na njemu, da sam traži odgovore jednog dana...   Razmišljao sam o tome šta ostaje za ljudima koji žive u ovom nestvarnom svetu kad jednom nestanu. Da li ostane samo zauvek neodgovoren mejl ili davno napisan blog koji više niko ne posećuje? Da li je to uopšte nekom bitno... Da li ti koji ovo čitaš zaista poznaješ mene ili u svim ovim redovima samo prepoznaješ tragove priče, koja je, negde duboko unutra, i tvoja priča, ako si dovoljno iskren prema sebi?   Nemam odgovor. Ili ga se plašim. Kao što se plašim tišine mejlova na koje nikad ne stigne odgovor.     -------- * svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je, u ovom trenutku, nebitna...   Fri, 08 Feb 2008 12:18:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/34019/ Vetar češlja pramen na ulici, hladan dah sa zapada.... (M.Mladenović)   Došao je nenadano, ni iz čega, mada je tačnije reći "iz Ničega" (iako je nepravilno) iz gluve tišine (kao da postoji drugačija?) i mrklog mraka (još jedno opšte mesto pisaca-amatera). Da, vetar. Nikad nisam znao gde počinje, kao bujica, i gde uvire, u nekoj delti, kao tromi šlep u pristanište puno zarđalih divova. Pretpostavljao sam da nastaje iza jednog brda, gde pogled, iz udobne prijatnosti sobe, ne dopire, uprskos svim teorijama o ciklonima i anticiklonima. Kotrljao je ulicom prazne limenke piva, čiji je kontakt s mrzlim asfaltom stvarao disharmoničnu zvečeću minijaturu koje je putovala, zajedno s njim dole, niz opusteli Južni bulevar. Plastične kese su letele u čudnim pravcima, stihijski menjajući kretanje, provlačeći se između golih krošnji lipa pod prozorom. Na susednoj zgradi se niz oluk sjurio komad nečega, nisam mogao pretpostaviti čega. Kapija prekoputa se uz tresak zalupila. Zastave na jarbolima su proizvodile onaj karakterističan tupi zvuk, kao kad neko iz komšiluka s proleća krene da lupa tepihe kod igrališta. Retki prolaznik je grabio ka prijatnosti zavetrine i mršteći se pod naletima leteće prašine dublje zavlačio glavu u visoko podignutu kragnu. Mačka je izletela iz kontejnera i nestala u mraku. Neki čovek je ušao u taksi i njime otišao ka izlazu iz grada, u pravcu vetra. A onda, u neko doba, za trenutak se sve primirilo. Ubrzo je počela da pada kiša. Mon, 28 Jan 2008 21:15:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/32951/ Za Ninu. Loša sezona za pse - rekao mi je danas drugar glasom ozbiljnim i prijateljskim u isto vreme, kao prezenter vremenske prognoze na BBC-u. Meni je to zvučalo kao naslov neke priče koju sam jednom čitao. Kako god, tačno je. Onomad, dok je noćna Božićna magla pritiskala neizdrživo, ostao sam bez psa, ženke nemačkog boksera stare 11 godina. Umrla je. Ili uginula, to više priliči životnjama. Ranije te večeri, dok su i magla i mrak združenim snagama gušile bistro zimsko popodne, samo je sela na otirač pred vratima, pa onda pala, ne mogavši da ustane. Odneli smo je u radionicu, postavili na moju staru bordo fotelju. Glavu je jedva pomerala, očima je rekla da je to otprilike bilo to. Ubrzo je pala u komu, očiju otvorenih, ali mutnih i pogleda odsutnog. On tog bednog znaka života ostalo je samo disanje. Njena sedam godina mlađa unuka ju je njuškala i muvala njuškom, ja sam pokušavao da je dozovem, oponašam mačku, ali bila je već nezamislivo daleko iz te prostorije pune pokvarenih slavina, bandaša moje prve petobrzinke, šrafova i odvijača poređanih po veličini.Poslednji put sam je pomazio po glavi. Otišao sam u stan. Ujutru je fotelja bila prazna, a njeno telo je ležalo u drvenoj gajbici, hladno, umotano u moj stari, odavno prerasli džemper. Kad ju je ćale kao sasvim malo štene doneo u stan, u jeku šetnji sezone 96/97, prvo što je uradila, olakšala se u predsoblju. Šapicama bi jedva dosegla do ivice kreveta na kojem me je ljubila Ona i govorila: Vidi kako je ljubomorna na mene, reži svaki put kad te poljubim... - Ljubomorna je jer me voli, rekao sam. Ona je sad udata, ima dva klinca, otplaćuje kredit za stan i nisam siguran da se ikad seća tih poljubaca, a na to da me još voli i ne pomišljam. Znam samo da su me te oči volele i u trenucima kad su se gasile, isto kao i kad su me videle prvi put. Putovao sam nemo kroz uspomene, sećao se svih njenih štenaca udomljenih od Ljubljane do Atine. Nje više nema i to je prosto poražavajuće. Kao i to da nema ni svih tih godina koje su prošle. A najteže od svega dokusurava me spoznaja Neminovnosti. Ne možeš promeniti život, ali će on promeniti tebe. Sećajući se nekih događaja, prisećao sam se i svojih najboljih godina. I sve te moje godine, srećne i tužne, mahnite i mirne, glasne i tihe, stale su u jedan običan, pseći život. Ovim postom večeras stavljam tačku na ovu temu i pse... Hvala na razmevanju. Fri, 11 Jan 2008 23:11:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/30969/ Sarajevo na šta me takvo podsećaš kad nisi mi u snovima i kad ulice tvoje ne sećaju me na dečaštvo Mi smo kao dvoje stranaca u kupeu voza sto tegli kroz ove balkanske vrleti Sarajevo poznam te možda u nekim pesama i u retkim ljudima koje sretneš samo jednom u životu Nas dvoje suđeni jedno drugome rastali smo se pre nego što smo se i upoznali i kasno je sad da živimo iz početka ti imaš svoje uspomene ja svoje ali Negde skriveno u meni mislim da postoji jedan grad tebi nalik i jedan drugi ja ni nalik ovome koga znam... N.K. negde 2000-e Tue, 08 Jan 2008 22:23:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/30609/ Lagao bih kao pas i sebe i sve vas koji pratite ovu moju istoriju blog-bolesti kad bih rekao da nisam danima čekao ovu novu godinu i par dana odmora od svega. I bilo je OK u predvečerje kraja 2007, a i Prvi Januar je protekao sasvim pošteno, ali ovo danas je već previše. Da je više dana pa da čovek negde pobegne, na neku planinu, pošto je toplo more tako prokleto daleko, odakle mi se onomad javi sestra od ujaka mi, da promeni horizont koji ga svakog jutra budi, da zameni vazduh u plućima. Ovako visim u ovom očajnom kvazi-gradu, skoknem do bliže periferije, al opet sam ko kuče na kratkom lancu, nemam kud. Šaljem (a boga mi i primam) ko dileja SMS poruke od znanih i neznanih junaka koji mi žele sve najbolje, i zdravlje i sreću i pare i pamet (i ja njima), nisam siguran koliko ću porukama nekog dotaći, iako mi kažu da znam da ih sročim, siguran sam samo da Telenor neće propasti. Šaltam kanale, ubacili nam neke nove ovi iz kablovske. Šaltam a nemam živaca da bilo šta gledam. Nešto kopam po netu, tražim pacijenta za odlazak na kapućino, vraćam se, opet blejim.... Neka sam proklet, ali već sad patim za običnim, ukolotečenim radnim danom, koji ni po čemu nije važan, koji se ne razlikuje od mora sličnih, kad ti je dan ispunjen svim i svačim, i kad tri dana ne moraš da jedeš odvratnu jagnjetinu kojom familijarno okitismo novogodišnju trpezu. Jedino je ovaj sneg malo izvadio stvar, da ne padnem u tešku postnovogodišnju krizu identiteta. Dakle, sutra je prvi radni dan, radujem mu se, zvuči pomalo sado-mazo, znam, ali od sutra ne pišem više o novoj godini, nikome više ništa ne čestitam, niti čestitke primam. Sad se pomalo i kajem što sam to skijanje u Tignes uplatio tek za početak marta, dotle ću se baš načekati, ali doći će i mojih 10 dana. A posle toga bi i proleće moglo da se nacrta. A dotle, lopate u ruke i svi na čišćenje snega! Thu, 03 Jan 2008 18:39:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/29960/ Prođe i poslednji radni dan ove godine. Nekako je došao u pravi čas, u onaj trenutak zasićenja kad ti se skupe svi mali umori u jedan veliki. Celog dana sam u ustima imao onaj ukus sive boje, mada ne mogu precizno to da opišem. Popodne sam izbegao kupovinu, pretpostavljajući da će potrošačka groznica danas biti na vrhuncu, ostavljam je za ponedeljak, mada nisim siguran ni da će i tad biti bolje. Ne volim novogodišnju potrošačku euforiju, ne verujem u urbane bajke u kojima još samo živi ona riba s mobitelom u reklami za Telenor. Sirotinjsko društvo, ovo naše, u egzaltaciji kupovine. Zaradiš 300 evra, odeš u Maxi-Turbo-Hyper-Market, napuniš kolica stvarima koje ti inače idu na živce dok čekaš da počne film na TV-u, dovučeš to u svoju jazbinu, ko hrčak, naždereš se, isereš se i srećan si čovek. Jebo ja tu sreću. Sutra idem na čist vazduh a u ponedeljak ću misliti o novogodišnjem punjenju sopstvene guzice. U međuvremenu, u svoj svojoj ogoljenoj izopačenosti završio se ovogodišnji serijal Velikog brata. Ono što je postao imperativ svakog mladog uma: biti slavan, imati pare, biti važan, pozivan, biti stalno u nekom speed-u, pokazalo se u ogoljenoj suštini; da je sav taj virtuelni glamur, u stvari, samo naličje duhovne kaljuge. Ili si poznat ili ne postojiš - za trkače za slavom je sve jedno: u jendeku ili anonimnosti. Za potrošače i SMS glasače oni do pre koji mesec nisi ni postojali, sad odlaze u pravo nepostojanje. Doći će novi kontigent piletine željne slave. Pošaljite SMS i uvaljajte nekog u blato: pravo ili elektronsko. Oni su ti zbog potrošača a i potrošači zbog njih. U životu sam jednom popio pola flaše viskija za pola sata i jedva preteko. Drugi put sam žurio na sprat pa sam preskačući po 3-4 stepenika zamalo razbio nos. Pouku sam izvukao na vreme iz oba slučaja. Neki na žalost nikad ne izvuku. Njih Veliki brat izvuče iz šešira. Novi konntigent je spreman za konzumaciju. Prijatno. Sat, 29 Dec 2007 23:42:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/29931/ MOJ BLOG Thu, 06 Dec 2007 23:20:00 +0100 https://www.blogoye.me/trecasmena/27447/