Tužno je kad osobe koje poznaješ postanu osobe koje si poznavao. Kada možeš proći pored nekoga kao da nikada nije bio veliki deo tvog života. I kako si nekada mogao pričati s nekim satima, a sada ga jedva možeš pogledati. Ne razumem kako se možeš smejati celi dan, a zaspati u suzama ponoći. Kako se slike nikada ne menjaju, a ljudi na njima da. Kako možemo voleti tako nevino, a to se može pretvoriti u mržnju tako brzo. Kako najbolji prijatelj može postati najgori neprijatelj, a najgori neprijatelj postane najbolji prijatelj. Kako se ‘zauvek’ pretvara u nekoliko kratkih meseci, za koje bi dao sve da se vrate. Kako možemo pustiti nešto za šta smo nekada rekli da ne možemo živeti bez toga. Kako ljudi koji su jednom hteli provesti svaki trenutak s tobom, sada misle da je nekoliko minuta previše. Kako miris osobe ostaje s nama i kad osobe nestanu. Kako vas ljudi mogu izbrisati iz svog života samo zato što je to jednostavnije nego pokušati ispraviti stvari. Kako zbog nekog za koga bismo dali život sad ni ne marimo. A najviše je tužno kad trenutci s tom osobom postanu samo sećanja ništa više.