Danas mi rekoshe da vas vishe nema, dragi susede i ja sam se dugo ljutio na vas zbog nepromishljenosti koju uchiniste. Dugo sam slushao naricanje vashih rodjaka, ( koji su tu verovatno samo zbog nasledstva ) i secao sam se vas kakvi ste bili. Oprosticete mi shto ne znam vashe ime i shto od svega zapatio samo broj vashe kuce jer blizu je moje. Ali ipak dobro se secam vasheg izgleda i zvuka klavira na kome ste obichno svirali "mazurku 45". Imali ste divne plave ochi iz kojih je cak poslednjih godina izbijala neka vatra, no zato vrlo stare ruke koje sam chesto krishom posmatrao dok sam prolazio ulicom pored vas. Tako sam zeleo da mi prichate o vashoj zeni koja je umrla od raka, o deci koja su vas zaboravila o samoci koja vas tishti, o klaviru vashe mladosti. Oprostite ako vas uvredi shto cu vam reci da vam nikako ne laskam dragi susede. Obichan ste vi starac, kao i svaki drugi i nikakvo chudo u vama ne postoji, ali me zbunjuje kako je mogutje da ljudi budu tako blizu, a ipaktako udaljeni jedni od drugih. Nije li tuzno shto nikada necemo znati jedni druge .... Nikakva granica nas nije delila, dragi susede, osim mozda ona najteza Covek-covek ......