Pisao sam ovde negde pre kraj proshle godine o jednim ochima, trazio krila divljeg goluba da odletim i pogledam ih samo. Mislio sam da ih necu videti nikad !!! Da cu je samo chuvati u svojim secanjima i ljubiti na meni znan nachin. Vishe puta sam rekao sam sebi " nikad ne reci nikad " jer su mi se deshavale razne stvari za ne poverovati. I kao da neki shapat sam chuo, pa proradi intuicija chekajuci da se neshto desi. I desilo se !!! Telefonski poziv kasno popodne po jako vrelom danu. Glas tih, smiren i umiljat koji si chuje sa druge strane slushalice. A srce onako nekako pochelo jache da kuca, kao da oseca nekog " svog " . Nisam verovao ali jeste bilo to ono moje oko. I dan kad sam ih video beshe veoma poseban dan, sa mnogo uzbudjenja, pitanja i pogleda. Poshteno da kazem nisam to bas tako ochekivao ali ok. Gledam ochi jer one govore sve, i stvarno sam video tugu ali i neshto posebno shto je odrzalo u zivotu. Kaze mi " Nisi verovao da cesh me videti ikad ? " Nisam ali eto tu smo i sedimo zajedno, prichamo puno toga a ostace toliko nedorecheno. Malo je vremena da bi se sve kazalo i chulo. Puno je bilo problema oko papirologije za nekog ko nije dolazio dosta dugo u svoju zemlju. Ja sam znao za sve to, ali kako objasniti nekome da se ovde mnogo toga promenilo i da nije isto kao pre. Sa velikom mukom i dosta problema po raznim institucijama, tri ambasade i ko zna chega sve uspela je da sredi vizu i vidi majku. Rekla mi je eto uspela sam da dodjem, pronashla sam te kad si mi rekao NADJI ME .....

Mozda sam zaboravio da ti zapamtim ime dok smo cutali, mozda sam ga namerno prechuo. To nije bio razlog da me chekash, budish i trazish opet. Ja svoje srce lako poklanjam a onda danima krvarim. Zar ne vidish shta si uradila?? Ne moli za oproshtaj i sama znash da je prekasno.........

 

U moru sarenih slika
Moga se ne secas lika odavno
Mozda kad bi se sreli i srce pozeli
Da budem tvoja navika.......