Da li ce me nekad tvoje ruke prepoznati

kad u nama bude

vec mnogo jeseni i zima

kad mi sjaj u oku izbledi od kisa

i kad me mozda vise nece biti

da li ces ponekad zaplakati nocu

kad te seti davna zaboravljena pesma

na sve ulice i restorane

sva ona mesta koja ces pamtiti

po nasoj neznosti

i ljubavi u kristalnim prozorima

plavim maglama

da li ces ponekad zaplakati

u prvi sumrak novog proleca

u tom jedinom preostalom zraku

razbijenog sunca

kad osetis jos jednom dodir moga dlana

kad me vise mozda nece biti

a sve ce biti kao pre

i ona reka plava

i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama

u koje smo hteli

da li ces me ipak zaboraviti

u predahu dve  ljubavi

a znas da nam usne od istog poljupca boluju

i da nas ista tuga progoni stolecima

 

Pre nekoliko sati pitao sam se

zašto je Gospod zaboravio svoja obećanja.

Zašto je bio nepravedan

da dopusti bezbožnicima da me osude na smrt,

kad je znao da sam svoj život potrosio

za svetu stvar i ideale Izraelove?

Bujicu mojih pitanja  prekinuo je spektakl besa i mržnje

nad čovekom kojeg je, izgleda,

pratila još gora  sudbina.

Nisam bio skrupulozno nevinašce,

niti sam birao sredstva do cilja.

Više puta sam potegnuo i nož i mač,

ali ovo iživljavanje nad bespomoćnim čovekom,

što je zabavljalo narod,

prevršilo je svaku meru.

Jesam li se ceo život borio za ovaj prevrtljivi narod

što se odaje niskim strastima?

Zaprepašcen, prateći korakom i pogledom što se desava oko mene,

posmatrah kako taj osuđenik nosi tešku gredu,

kako pada pod njom i ustaje se.

Ali ne kao neko ko nema izbora,

nego neko ko zna šta hoće.

Uhvatih u jednom trenu njegov pogled.

Neverovatno, ali bio je neobično miran i topao,

bez mržnje i gorčine, pun samilosti i ljubavi.

Bila je to prekretnica moga zivota.

                                  Bez reči i bez sile, prodro si mi u dušu,

privukao me sebi i približio svome krstu.

Od tog trenutka kao opijen išao sam u korak s tobom

odbacujući ljuske s očiju.

Dok su nas vojnici svlačili,

svukoh sa sebe besmisao ljudskog smisla,

dok su nas pribijali na krst,

verom u tebe sam se oslobađao.

Dok sam slušao kako opraštaš,

bol u duši zbog ispraznosti i greha

bila je jača od one fizičke.

Tako ćeš razumeti odakle mi snaga

da izgovorim bar jednu rečenicu kao

 

«Isuse, seti me se kada dođeš u svoje kraljevstvo.»

Dok te sad posmatram mrtva pored sebe,

nestaje mi daha, jer sve je dovršeno.

S verom u tebe čekam trenutak smrti,

ne samo da što pre skončaju ove grozne muke,

već da vidim ostvarenje svojih snova,

čudesno ispunjenih zahvaljujući tvojim patnjama.

Trpim strpljivo, Gospode,

jer ne umirem bez odgovora na svoja pitanja.

A opet čekam nestrpljivo da kucne zora tvog vaskrsenja,

da me ubrojiš, po svome obećanju,

u narod koji u tvome Kraljevstvu prebiva,

u zemlji ispunjenja Gospodnjih obećanja

 

 

Čekam nestrpljivo, Gospode,

da za koji čas ugledam tvoje preobraženo lice i telo,

da ugledam puni sjaj večnog svetla

koje mi već sada sja u duši.

Dođi, Gospode.