Zivotni voz
2.6.2010
"Nedavno sam citao knjigu u kojoj se zivot poredi sa putovanjem u vozu. Bila je to veoma zanimljiva knjiga.Zivot je kao putovanje u vozu.Ljudi ulaze i silaze. Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenadjenja. Ljudi prozivljavaju sretne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreca, tuge.
Kad se rodimo i zakoracimo u voz, srescemo se sa ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom citavog naseg putovanja. Na primer, nasi roditelji...
Na zalost, kad tad oni ce sici sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, neznosti, bez svoga prijateljstva i drustva. Medjutim u voz ce uci druge osobe koje ce nam, takodje, biti veoma vazne.
To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje srecemo i koje cemo zavoleti tokom putovanja.
Mnoge osobe koje ulaze u voz gledaju na putovanje kao na kratku setnju.Oni ne uzivaju u predelima kraj kojih prolaze, ne zele da se zblizavaju sa drugima, pa kraj putovanja docekaju sami.
Drugi u ovoj voznji kroz zivot nailaze samo na zalost i tugu. Ali ima i onih koji su u vozu, u toku voznje, uvek nadohvat ruke i spremno pomazu onima kojima je pomoc potrebna.
Mnogi, kada sidju sa voza, ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Neki nas uvaljuju u nevolje. Mnogi ulaze i silaze, a da ih nismo ni zapazili.
Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam veoma dragi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u delu naseg putovanja. Ponekad pokusavamo da ih pronadjemo i da se smestimo u njihov kupe.
Medjutim, na nasu zalost, cesto ne mozemo da sednemo kraj njih. Mesto pored neko drugi je vec zauzeo.
I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, prepun sastanaka, rastanaka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenuci nece vratiti. Zato pokusajmo da svoje putovanje kroz zivot ucinimo najlepsim mogucim. Pokusajmo da sa svima u vozu budemo u ljubavi. Pokusajmo da u svakom putniku vidimo ono najbolje u njemu. Setimo se i toga da na svakom ukrstanju zivotnih koloseka neki od vagona moze da isklizne iz koloseka i da je putnicima u njima mozda potrebna nasa pomoc.
I sami mozemo doziveti iskliznuce.Nadamo se da cemo tada naici na putnika koji ce nas razumeti.
Najveca misterija putovanja je sto ne znamo kada cemo zauvek sici sa voza. Takodje ne znamo ni kada ce nasi saputnici sici. Pa ni oni koji sede do nas.
Moramo se truditi da imamo srecno putovanje i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokusajmo da pri silasku sa voza ostavimo prazno sediste koje kod ostalih putnika, koji nastavljaju putovanje, budi ceznju i lepa i prijatna osecanja.
SVIMA ZELIM SRECNO I PRIJATNO PUTOVANJE!!!!"
)))
odgovor sam poslala putem e-mail-a