Da li sam ti za sve ove godine rekla koliko mi znacis, tvoja prisutnost, tvoj smeh i pogled ? Kazu da ljubav bledi posle niza godina i da sve postaje navika...kazu i lazu, jer nisu prepoznali dubinu ljubavi, zajednistva , prastanja , radosti i tuga... cesto mislim na usamljene ljude, posebno na one drage mom srcu i pokusam da osetim njihove tuge, potrebu za prisutnoscu osobe koja bi znala voleti, deliti, posvetiti paznju i utesiti...i kazem, Boze , hvala ti sto postojis, sto delis sa mnom ovaj moj mali svet. Znam samo da sto se nase godine nizu, to je nemogucnost zivota bez tebe veca, i molim se da ipak ne budem druga koja ce  poci sa ove suzne doline, da ce me Bog i u tome nagraditi postedeti me patnje koju ne bih mogla podneti... dok smo jos tu, udisacu svaki nas trenutak kao dah bez koga bih umrla...

Mozda nekada zaviris u ovaj kutak  , mozda jednom kada ne budem vise tvoja stvarnost i blizina...