Uvereni smo, da ce nas zivot biti lepsi kada se vencamo, kada dobijemo prvo ili, drugo dete.

  Nasa su deca premalena, zbog toga ili onoga mislimo,da ce biti bolje kada odrastu.

  U nastavku smo ogorceni zbog njihovog mladalackog ponasanja.

  Uvereni smo, da cemo biti sretni, kada prebrode to razdoblje.

 

  Mislimo, da cemo se osecati bolje, kada nas partner resi svoje probleme,

  kada promenimo auto, kada odemo na predivni godisnji odmor, kada vise necemo trebati raditi.

  Medutim, ako ne zapocnemo s punim i sretnim zivotom sada, kada cemo ?

  Uvek se moramo uhvatiti u kostac sa teskocama svih vrsta.

  Zato je potrebno prihvatiti ovu stvarnost i odluciti se biti sretan, bez obzira na to sto

  ce se dogoditi.

  Alfred Souza kaze:

  »Veoma dugo vremena imao sam osecaj, da ce moj zivot uskoro zapoceti.

  Pravi zivot! Medutim uvek je bilo prepreka, koje je trebalo usput savladati,

  nesto neresenoga, neki posao koji je trazio vise vremena, dugovi koji jos nisu bili poravnani.

  Nakon toga bi zivot trebao zapoceti. Na kraju sam shvatio, da su te prepreke zivot«.

 

  Ovaj nacin upoznavanja stvari pomaze nam razumeti, da ne postoji sredstvo da smo sretni,

  nego je sreca sredstvo.

  Posledicno moramo ziveti svaki trenutak nasega zivota, a zivimo ga jos bolje ako ga mozemo

  podeliti s nama dragom osobom, s veoma dragom osobom za proziveti zajednicke dragocene

  trenutke zivota.

  SETIMO SE, DA VREME NE CEKA NIKOGA.

  Zato prestanimo cekati da zavrsimo skolu, da se vratimo u skolu, da izgubimo 5 kg,

  da se udebljamo za 5 kg, da imamo decu, da ih vidimo kada odu od kuce.

 

  Prestanimo cekati da zapocnemo raditi, da odemo u penziju, da se vencamo, rastavimo.

  Prestanimo cekati petak uvece, nedeljno jutro, prolece, jesen ili zimu, da nabavimo nov auto,

  ili novu kucu.

  Prestanimo cekati da napustimo ovaj zivot, da se ponovno rodimo i da shvatimo, da nema

  boljeg trenutka, da budemo sretni kao sto je upravo sada ovaj trenutak. Sreca i radost

  zivljenja nisu ciljevi, vec samo jedno putovanje.

  Misao za danas: radimo kao da nam novac nije potreban;

  volimo bez misli na to da cemo verovatno patiti; plesimo kao da nas niko ne gleda.

 

  Sada dobro razmisli i pokusaj odgovoriti na ova pitanja:

  1 - Nabroj 5 najbogatijih osoba na svetu.

  2 - Imenuj 5 zadnjih Miss Univerzum.

  3 - Imenuj 10 dobitnika Nobelove nagrade

  4 - Imenuj 5 zadnjih dobitnika Oskara za musku ili zensku ulogu.

  Kako ti ide ? Secas se retkih ili nijednoga. Nemoj se sekirati. Niko od nas se ne seca

  najboljih od juce. Pljesak odlazi, trofeji se naprase, pobednici se zaboravljaju!

  Sada odgovori na ova sledeca pitanja:

  1 - Nabroj 3 profesora, koji su ti pomagali u tvom formiranju.

  2 - Navedi 3 prijatelja, koji su ti pomagali u teskim trenucima.

  3 - Seti se nekoliko osoba, koje su te dovele do toga, da se osetis nekako posebno.

  4 - Navedi 5 osoba s kojima prozivljavas svoje vreme.

  Kako ti ide? Bolje? Osobe koje stvaraju i utvrduju razliku u nasem zivotu nisu one s

  najboljim preporukama, s mnogo novaca ili boljim nagradama. To su one osobe koje su zabrinute

  za tebe, koje brinu o tebi, one koje su na svaki nacin s tobom.

  Razmislimo trenutak. Zivot je veoma kratak! Ti na kojem si spisku? Ne znas! Dozvoli mi, da

  ti pomognem.

  Nisi medju slavnima ali si ipak medu onima kojih se secam, da im posaljem sledeci izvestaj:

  »Prije nekoliko godina, na »para olimpijskim igrama« u Seattlu, bilo je 9 atleticara,

  svi sa mentalnim i fizickim ostecenjima, spremnih na startnoj liniji od 100 metara.

  Na pucanj pistolja zapocelo je takmicenje, ne » sprintom«, ali kod svih sa zeljom da

  stignu do cilja i pobede. Dok su trcali, jedan je deckic posrnuo, pao, nekoliko se puta

  prevrnuo i zapoceo plakati. Ostalih osam trkaca culo je decakov plac. Usporili su i

  okrenuli se. Zaustavili su se i vratili nazad. SVI. Jedna> devojcica sa Downovim sindromom,

  sela je pored njega i pocela ga ljubiti govoreci: Dali ti je sada bolje? Nakon toga su

  ga podigli i sva devetorica su zagrljeni odsetali do cilja. Svi su na stadionu ustali sa

  svojih mesta i nekoliko minuta od srca pljeskali takmicarima. Ljudi, koji su bili prisutni,

  jos uvek pricaju o tome. Zasto? Jer u nama samima znamo da najvaznija stvar u zivotu, za nas

  same, ide dalje od pobede. U ovom zivotu je veoma vazno pomagati drugima, da pobede,

  iako to znaci usporiti ili promeniti nasu vlastitu trku.

Tekst sam dobila od drage prijateljice...meni je mnogo govorio...pozeleh ga podeliti sa vama