Da li ce me nekad tvoje ruke prepoznati

kad u nama bude

vec mnogo jeseni i zima

kad mi sjaj u oku izbledi od kisa

i kad me mozda vise nece biti

da li ces ponekad zaplakati nocu

kad te seti davna zaboravljena pesma

na sve ulice i restorane

sva ona mesta koja ces pamtiti

po nasoj neznosti

i ljubavi u kristalnim prozorima

plavim maglama

da li ces ponekad zaplakati

u prvi sumrak novog proleca

u tom jedinom preostalom zraku

razbijenog sunca

kad osetis jos jednom dodir moga dlana

kad me vise mozda nece biti

a sve ce biti kao pre

i ona reka plava

i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama

u koje smo hteli

da li ces me ipak zaboraviti

u predahu dve  ljubavi

a znas da nam usne od istog poljupca boluju

i da nas ista tuga progoni stolecima