Kad bi čovek mogao reći ono što voli, kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba, kao što je oblak uzdignut u svetlosti; kad bi poput zidova što se ruše da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu, kad bi čovek mogao razoriti svoje telo, ostavljajući samo istinu svoje ljubavi, istinu samoga sebe, koja se ne zove slava ili sreća, nego ljubav ili želja, ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao, onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu, istinu svoje istinske ljubavi.
Ne poznajem slobodu, osim slobode da budem zarobljen u nekome, čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja, zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju, za koga sam danju i noću ono što želi, a moj duh i telo plove u njegovom duhu i telu, kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi, slobodno, sa slobodom ljubavi, jedinom slobodom koja me ushićuje, jedinom slobodom za koju umirem.
Ti opravdavaš moje postojanje. Da te ne poznajem, ne bih živeo, Da umrem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živeo.
