Iz naprslog neba,

Zraci krvavog Sunca

Snažno probadaju

Zemlju…

Ništa više nije kao pre…

U ogledalu usamljenih jezera

Belasaju umorena tela modrih riba

Dok,

ih jato šćućurenih, nakostrešenih i gladnih

Lešinara

Halapljivo mere,

Ali,

To nije hrana za njih…

Po poljima usahle stabljike biljaka

Štrče,

Poput krstača na grobovima,

Dok se između njih

Provlači jeziva pesma

Usamljenog, smrdljivog vetra…

Leluja sećanje na prošle dane,

Ispod krovova polu-porušenih kuća

Gde je nekada živeo smeh  sada živi

- ništa…

I nostalgija je izgubila svoje značenje

Ovde,

O njoj više ni pomena

Nema,

Sve je pritisla gusta prašina

Tišine…

Gole i puste ulice

Kotrljaju prošlost po prljavom asfaltu…

Nema više nikoga da udahne

Ovo malo preostalog

Vazduha.

Nema Više Nikoga…

Da,

Vrisne,

Zapeva,

   Zaplače…

Ništa više nije kao pre…